O vozovima i mangama

Danas sam shvatio ko, ili šta, je moj najveći neprijatelj. To su vozovi. Srpski vozovi, da budem precizniji.

Putovanje od Inđije do Beograda i nazad vozom jednostavno nije izvodljivo sa manje od pola sata zakašnjenja. A putujem skoro svaki dan. Računajte: 2 puta dnevno po pola sata, to je sat; 24 dana u mesecu po sat, to je čitav dan. 12 meseci po dan, to je 12 dana. Dvanaest dana godišnje izgubljenih na kašnjenje voza! Sada one priče o tačnosti japanskih vozova deluju kao urbani mitovi. Međutim, da nije ni tamo uvek sve bilo lepo, dokazuje sledeći snimak:



Snimak je star možda dvadesetak godina (po mišljenju nekih ljudi), ali u svakom slučaju je neprocenjiv!

Kada smo kod Japana, zamereno mi je (s pravom) da sam zapostavio mange, pa ću pokušati da se iskupim. Evo šta Japanci cene od novih mangi. Sledeći spisak je uzet iz časopisa "Kono manga ga sugoi" (bukvalno: ove mange su sjajne) za 2008. i predstavlja izbor ljudi koji imaju profesionalnih dodira sa mangama. Prave se dve liste, za muškarce i za žene, obe sa po 20 mesta. Prvih 10 mesta "muških" mangi:

1. Seinto oniisan (Sveti Mladi ljudi) - Hikaru Nakamura
2. Uchuu kyoudai (Kosmička braća) - Ćuja Kojama
3. GIANT KILLING - Masaja Cunamoto i Cuđitomo
4. Sangatsu no raion (Martovski lav) - Ćika Umino
5. Shinya shoukudo (Ponoćni restoran) - Jaro Abe
6. Kinou nani tabeta? (Šta si jeo juče?) - Fumi Jošinaga
7. Aoi honoo (Plavi okvir) - Kazuhiko Šimamoto
8. Yotsuba to! (Jocuba i...!) - Kijohiko Azuma
9. Ore wa mada honki dashite nai dake (nešto kao "Nisam dao najbolje od sebe") - Šunđu Aono
10. Fantajium (Fantazijum) - Ami Sugimoto


Kako se japanski jezik u suštini ne prevodi, već se interpretira, moguće da sam pogrešio negde, jer mi ni kontekst nije uvek poznat (a može se možda shvatiti samo čitanjem dela). Malo ko van Japana je čuo za većinu ovih mangi (Jocuba je sigurno najpoznatija), ali ovo je dobra indikacija šta ćete možda čitati u budućnosti. Ostatak sveta obično kasni u mangama, čak i danas, u doba direktnog ubrizgavanja informacije u mozak.


Zanimljivo mi je da su žene kao autori ovde na listi ravnopravno zastupljene sa muškarcima; u jednakosti polova u svetu stripa Japan je ipak daleko iznad ostatka sveta. Za 4 mangake znam da su ženskog roda: Nakamura, Umino, Jošinaga i Sugimoto. A to je lista "muških" mangi. Fantazijum od ove poslednje je dobio prilično dobre kritike u časopisu Asahi shimbun (prevod ovde). Definitivno stvar na koju ću obratiti pažnju.


Seinto Oniisan je manga o dogodovštinama Bude i Isusa u modernom Japanu, komentar na moderni stil života, i kao takva nepresušan izvor kontroverznog materijala. Iako ne volim da preporučujem skenlacije dok nisam siguran u kvalitet teksta (jer, ponoviću, japanski se ne prevodi, već se interpretira) ipak ću staviti link za radoznale. Evo ovde. Moje mišljenje o toj mangi će već doći na red.

Sakamotov Bezdan

Alternativan naziv posta, koji pogađa temu u čelo, bio bi "Drugi post", ali to mi je delovalo nekako... nemaštovito.

Razmišljajući odakle da počnem, zaključio sam: nikako od video-igara. Ne od bilo koje "gikovske" teme, jer će to odbiti slučajne prolaznike (one koji su kucali "sex" u Google i eventualno došli dovde). Njih ćemo prvo zavesti "normalnim" temama. Iz gikovske perspektive, doduše. Alternativni pristup bi bio: fuck you all! Pišem ono šta mi se piše! Ionako većina dobrih pisaca piše samo za sebe. Istina je verovatno da trenutno ne želim da pišem o igrama, ali želim da čitaoci (ili čitalac, ako se ne postigne kvorum!) misle da ja imam generalni plan o čemu želim da pišem. Zašto bih to želeo? Zašto bi me uopšte bilo briga?

Fuck you! Zato što... (popuniti koristeći sopstvenu imaginaciju)!



Ja sam prilično haotična osoba. Gotovo destruktivna. Samo-destruktivna, svakako. U svakoj igri koju sam igrao, a koja ima odgovarajuće opcije, nikada me nije privlačilo da vodim likove ka zlu. Za razliku od nekih ljudi koje znam, uvek sam težio ka dobru, čak i u okviru pravila zabavnog softvera. Ali uvek sam išao ka haosu. Razlozi za ovo su dublji nego što mi vreme i mesto dozvoljavaju da ispitam.

I tako dolazimo (dopuzasmo nekako) do onog o čemu želim da pišem: muzike.

Jedan ortak mi je davno rekao da su dve stvari o kojima se ne vredi raspravljati politika i muzika. Dodao bih i religija, ali on nije bio religiozan čovek, pa mu to neću zameriti. Religija čak pre svega.

U muzici volim razne pravce i žanrove, osim: metala s bilo kojim prefiksom (ili bez), "klupske" elektronike i turbo-folka (koji spada u muziku samo formalno). Protiv metalaca čak i nemam mnogo toga - kada bi izbacili metal-elemente iz svoje muzike, ne bi bili gori od većine muzičara drugih pravaca. Kod muzičara, sem vrlo subjektivnog elementa muzičkog kvaliteta, cenim pre svega dugovečnost. Sposobnost da se radi tokom mnogo godina, čak decenija, i da se konstantno prevazilazi sopstveno delo. Jedan od ljudi koji ispunjavaju ovaj uslov je Rjuići Sakamoto (Ryuichi Sakamoto).

Smeta mi kada izvođači na omot albuma stave svoje lice. Sakamotova vrlina je ta što ne pribegava često toj taktici; i ta što je bio glumac, dođavola! Ne ide u ekstreme kao Neil Hannon = The Divine Comedy, koji se slikao na svakom albumu, a ne izgleda dobro kao Sakamoto. CD kao proizvod je skup tri različite umetnosti: muzike, vizuelnog dizajna (slikarstva, u neku ruku) i veštine pisanja (imena kompozicija, reči pesama). Većina ljudi momentalno shvati važnost vizuelne komponente. Kao i tekstualne. Ređe muzičke, nažalost.

Sakamoto je jedan od retkih ljudi u modernoj muzici čija karijera obuhvata više od trideset godina, razne žanrove (klasična, etno, ambijentalna, eksperimentalna i pop muzika), mnogobrojne radove namenske muzike (tj. za film, TV serije, video-igre i druga dešavanja) i mnogobrojne kolaboracije sa drugim muzičarima i umetnicima, a konstantno prevazilazi sam sebe.

Chasm je njegov album iz 2004, poslednji pravi solo-album do izlaska Out of Noise ove godine. Želeo sam svojevremeno da ga kupim sa CD Japana; međutim, iskrslo mi je nešto drugo i propustio sam priliku. Kasnije je postao Out of print, i morao sam da se zadovoljim Čarobnim Svetom Digitalne Distribucije Dobara. Nije strašno, čak ni sa kolekcionarsko-snobovske tačke gledišta: ipak se radi o Sakamotu = sigurno će biti reprintovan kad-tad.

Može se okarakterisati kao "pop", ali to je pop u najrastegnutijem pojmu, koji deli album na kompozicije koje traju najčešće 5 minuta, daje glas nekolicini pesama (ne uvek pevajući) i odlazi u gornje slojeve atmosfere neke jonizovane planete. To je pop koji je upravo pušten sa sprave za mučenje i sada priča laži o svom životu. Ali kakve su to samo prelepe laži!

"Why do they compare war to a man, and peace to a woman?
Peace is unpredictible, while war is so exciting!"

To je iz pesme War & Peace sa ovog albuma. Evo snimka sa koncerta:

Prvi post

I tako, ovaj brod uplovi u kibernetske vode. I dođe on do mesta - usamljenog, a opet na raskrću svih puteva - koje je zamislio kapetan i baci sidro tamo. I veštim manipulacijama napravi on rupu u tkivu kiber-prostora, i svo smeće tog sveta (a to je mnogo smeća) biva usisano i nepovratno odnešeno u NIŠTA. I posle čišćenja, kapetan i brod se i sami mirno otisnuše u NIŠTA, poslednji, kako dolikuje. A svet osta sam, snivajući kristalne snove o Drugom...

To je loš početak. Ali kako sam danas mišljenja da je bolje imati bilo kakav početak nego ga nemati, morao sam da napišem nešto. Sada kad ponovo čitam gornji pasus, pada mi na pamet da zvuči kao pesnički sinopsis nečega što bi Majkl Murkok napisao. Laskam samom sebi onim "pesnički". No, više me brine asocijacija na Majkla Murkoka. Voleo sam ga nekad, kada još nisam znao da je za pisanje potrebno više od posedovanja dobrih ideja.

Jedan moj prijatelj reče da je za pisanje bloga potrebna neka vrsta narcizma. Nije to razlog zašto sam se ja poduhvatio toga, bar ne koliko sam svestan. Nisam siguran u razlog, osim da mi odgovara sopstveni tempo pisanja i ničiji drugi. Možda jedan post u mesec dan, a možda trideset. Da više ljudi piše o stvarima koje mene zanimaju, ne bih se ni poduhvatio zadatka. U stvari, da budem pošten, ovo me zanima.

Naziv bloga? Razmišljao sam pola sata. Po životnom opredeljenju sam perfekcionista, ne menjam često ni pozadinu na monitoru, a kamoli imena, avatare i potpise. I vidite, video-igre su mi pomogle u pronalaženju rešenja, što je neoboriv dokaz da igre ipak imaju i edukativnu funkciju. Igrao sam prilično opskurnu igru poznatu (?) kao Dragon Quest (4. deo, revizija za Nintendo DS, da budemo precizni). Toliko opskurnu da nema niti jedan topik posvećen njoj ni na jednom srpskom forumu na kome sam bio, a mnogi od njih su posvećeni video-igrama. I u toj igri, a ovde pričam o evropskoj verziji, postoji lik koji se zove Archie O'Tect (pogodite čime se bavi). Kasnije, u toku igre, drugi lik pogrešno izgovori njegovo ime kao Arch Defect.

Nemojte pogrešno da me razumete. Arhidefekt nije planirani naziv ovog bloga. To je planirani naziv za dobar deo srpskog kibernetskog pejzaža. Poput onog lika iz "Autostoperskog vodiča" koji je napravio kuću okrenutu ka spolja i nazvao unutrašnjost "Van ludnice". U tom duhu, Arhidefekt je naziv koji se vidi spolja.

O čemu će biti ovaj blog? O svemu o čemu drugi nisu. O meni, kaže neko? Ne. O stvarima koje jesu filtrirane kroz moje iskustvo, to je neizbežno. Ali upravo je onaj deo koji je samo moj potpuno nebitan. Bitan mi je samo onaj deo koji izaziva empatiju.

Koje teme možete da očekujete ovde? Sex. Video-igre. Sex. Kulturu Dalekog istoka. Sex. Stripove. Sex. Muziku. Još više sexa. Poneku knjigu ili film. Još više sexa od mnogo sexa...

Dobro, ovo gore je napisano da bi zavaralo pretraživače interneta (sex spomenut 7 puta u jednom pasusu). Ovo će ipak biti relativno ozbiljan blog.

Vidimo se.

See you.

Mata ne.

Održavaj ovo cveće, jer ono je odraz cveća u tvom srcu.