Horor u japanskom stripu (II)

2007. godine kompanija Media Factory je izdala antologiju Kaidan (Ghostly) Manga Anthology: Comic Yoo (čita se JU, kao englesko you, i prevodi se kao ghostly). Yoo je japanski časopis o sablasnom i okultnom, koji uglavnom sadrži fiktivne priče u tradiciji kaidana, pretežno u proznoj formi, ali ima i stripova. I upravo su ti stripovi iz prvih 6 brojeva časopisa skupljeni u ovo debelo izdanje od preko 300 stranica. Nisu sve te priče ono što bismo mi nazvali hororom, ali... većina jeste.

U antologiji je predstavljeno 11 autora, od kojih su neki novi i još neafirmisani, a drugi "ko je ko?" u žanru. Dakle, spisak autora, redom kako su štampani:
- Morohoshi Daijiro
- Oshikiri Rensuke
- Igarashi Daisuke
- Nakayama Masaaki
- Ito Mimika
- Takahashi Yosuke
- Akiyama Ayuko
- Hanawa Kazuichi
- Maya Mineo
- Hatsu Akiko
- Ohtagaki Seiko

Naslovnu ilustraciju je radio Takahashi Yosuke, jedan od najvažnijih horor-mangaki, koji je gotovo čitavu svoju 30-godišnju karijeru proveo u tom žanru.

Prvo što upada u oči je grafička raznovrsnost materijala. Od Morohoshijevih senki koje pobuđuju sliku večitog sivila do Mayinog jasnog crno-belog kontrasta, od Hanawinih grozota do stila Ito Mimike koji se može opisati kao kawaii macabre, zastupljene su velike razlike u smislu grafičkog stila i tona. Morohoshi, Takahashi i Hanawa su zastupljeni sa najvećim brojem priča (5-6), ali sve su kratke, po nekoliko stranica, dok Ito Mimika, koja ima samo jednu priču, zauzima 60 stranica.

Nisam još stigao sve da pročitam, ali Morohoshijeve priče o Amo-kunu pogađaju pravu suštinu kaidana - jeza bez trunke nasilja.

P.S. Naravno, za sve one koji ne znaju fine nijanse kao što su razlike između "kaidana" i "horora" - iako se ti termini često koriste kao sinonimi - ovde ću reći samo da je "kaidan" pripovedačka tradicija o čudnom, neuobičajenom, neshvatljivom, često i strašnom, ali to nije prioritet. Nalik na Zonu sumraka iz Edo perioda. "Kaidan" nosi sa sobom atmosferu starog Japana i noći bez električnog osvetljenja.

Ali, naravno, japanska noć je bila crnja od drugih.

Horor u japanskom stripu (I)

Ako bi me pitali šta mislim u kojim strip-žanrovima su Japanci superiorni u odnosu na ostatak sveta, verovatno bi mi prvo pali na pamet humor i horor. Naravno, postoji još mnoštvo različitih žanrova i pod-žanrova koje niko sem Japanaca nije uspešno radio, npr. sport, ali pošto su kulturno specifični, nisu mi trenutno korisni za ovakvo poređenje. Reći da su japanski stripovi superiorni u humoru verovatno zvuči mnogima kao svetogrđe, ali oprostiću im u ovom trenutku - humorističkih mangi ima toliko da čovek koji se prvi put susretne sa njima može lako da padne u depresiju ("nikad to neću pročitati"). I s jedne strane bi bio u pravu, pošto veliki deo najboljih stvari nije nikad preveden ni na jedan strani jezik. Ali, ostavimo to za neki drugi put, jer sada želim da kažem par stvari o jednom sasvim drugačijem žanru, samo malo manje obimnom i raznovrsnom.

Sad, ja nisam neki autoritet za američki ili francuski strip (a kamoli italijanski ili engleski ili čiji god), ali ono što sam video (pogotovo kod Evropljana) mi sugeriše da se taj horor bazira na prikazivanju groznog i neprijatnog. Imaju Japanci i toga...ali, imaju i daleko više. Neke priče koje sam čitao su uspele da izazovu jezu u meni bez ijedne nasilne, grozne ili čak samo ružne scene, dokazujući da je izvor najvećeg straha ono što se ne vidi. Ako neko zna više o evropsko-američkom hororu, slobodno neka ubaci komentar.

Tražeći poreklo ovog žanra, našao sam par tekstova u raznim knjigama na engleskom, ali tek kada sam pročitao tekst japanskog autora Jonezave Jošihira (Yoshihiro Yonezawa) stekao sam potpuniju sliku. Prve prave horor-mange su nastale istovremeno među knjigama za iznajmljivanje (kašihon) i u časopisima za devojčice krajem 50-tih. Iako su američki autori olako spremni da proglase Umezua Kazua (Kazuo Umezu) najznačajnijim tadašnjim žanrovskim predstavnikom, Jonezava je potvrdio ono što sam naslućivao iz ono malo pročitanih stripova i pogledanih ilustracija - jednako značajan kao i Umezu, ako ne i više, je bio Mizuki Šigeru (Shigeru Mizuki). Moram reći da je mene Mizuki daleko više impresionirao nego Umezu, ali priznajem da nisam previše vidio ni od jednog, pošto su njihovi opusi zaista ogromni, i protežu se kroz mnoge žanrove i kroz par desetina godina.

Mizuki jeste najpoznatiji po Gegege no Kitaru, međutim, uvek ostaje prisutan problem na koju verziju Kitara ćete naleteti, jer je vremenom bio sve više prilagođavan deci i, jednostavno, neke figure koje se mogu nabaviti ne deluju kao da su iz nekog velikog horor-dela, već pre proizvod moderne industrije igračaka kojom dominira "slatko" (barem u Japanu). No, budite sigurni, Mizukijeva slava kao jednog od najvećih i najuticajnijih manga-autora svih vremena nije neosnovana - posebno kao autora koji je delovao nezavisno od sveprisutnog Tezuke koji, uzgred, nije imao ulogu u formiranju horor-žanra. Mnoga Mizukijeva dela iz kašihon-ere su čist horor i, što može delovati čudno, na neki način nastavljaju tradiciju američkog strip-horora iz doba pre samonametnute restrikcije kojom je taj žanr naglo prekinut. Takođe, s druge strane, Hellboy Mike-a Mignola-e me podseća na nešto što bi Mizuki eventualno mogao da nacrta - čudovišta, demonologija i natprirodno u centru pažnje, anti-heroj, uživanje u crtanju grotesknog... Sličnost je povećana činjenicom da je jedno od najpoznatijih Mizukijevih dela Akuma-kun, što u prevodu znači "Devil Boy". Iako ne postoji fizička ili karakterna sličnost između protagonista, atmosfera ovih stripova je jako slična.

Dole možete videti korice jedne Mizukijeve knjige iz kašihon-ere zvane Yokiden:

Trebalo bi da dobijem jednu zbirku njegovih priča iz tog perioda, pa ću detaljnije pričati o njemu.

Hino Hideši (Hideshi Hino) je još jedan autor koji se često spominje u Americi, ali koji me nije preterano impresionirao. Doduše, još nisam čitao Panoramu Pakla (Jigokuhen), koja se smatra njegovim remek-delom. Kao i Mizuki, voli da prikazuje groteskno, ali nema tu crtačku veštinu ni imaginaciju. Međutim, Hinova glavna ljubav je film, i čuven je kao režiser nekih filmova iz 80-tih koji pripadaju Guinea Pig seriji a rađeni su po njegovim mangama.

I'm back...

... sa dovoljno materijala za sledećih godinu dana!

Nešto poslovnih i privatnih obaveza mi je smanjilo slobodno vreme na minimum tokom prethodnih meseci, tako da sam ga koristio uglavnom za čitanje i gledanje novog materijala a, kada sam pisao, to je bilo samo nekoliko puta za UPPS i BG-Anime. Voleo bih da sam ispunio i zahteve ostalih (Anime Jedinice, recimo) ali, kako ne volim da se ponavljam, odnosno, da pišem o istoj temi na isti način, nisam bio u mogućnosti da napišem išta čime bih bio zadovoljan. Osim ako ne počnu da me plaćaju za tekstove (ajde, ajde, nemojte se stideti!), u kom slučaju ću moći da se posvetim daleko više ovom svom hobiju.

Dakle, krećemo!

Jošida Senša i problem razumevanja apsurdnog humora

Kao što sam najavio, moj tekst o Jošidi Senši je izašao ovde. Hteo sam da napišem više, ali ostao bih nedorečen u nekim stvarima i ne bih mogao da razvijem te ideje do kraja. Recimo, odnos Jošide prema zenu - ne u smislu ličnog stava, već sličnosti postupka. Osim toga, Ucurun desu je samo jedno u moru njegovih dela, i zapostavljati ostale ne pruža pravu sliku o njemu kao autoru. Na primer, tu je Iđimete-kun, čiji istoimeni protagonista liči na hodajuću grudvu i ima tendenciju da eksplodira ako ga neko maltretira. No, mislim da ne postoji ni jedan bitan tekst o Jošidi na evropskim jezicima, dakle, lako je moguće da je ovaj moj prvi, tako da je i ovo veliki korak za početak.

Jošida se pojavljuje u seriji članaka na jednom blogu nazvanoj The Best Obscure Manga. E, sad, što se mene tiče, ovde postoje dva problema. Prvi je u značenju reči obscure. Za koga opskuran? Za moju babu, recimo (nije živa odavno, ali pretpostavimo da jeste), Dragon Ball bi bio opskuran. Ako se jedna manga iz 5 tomova u Japanu proda u preko 3 miliona primeraka, odnosno preko 600 hiljada po jednom tomu - a to su podaci koje sam našao za Ucurun desu -  to je stavlja u red najprodavanijih seinen izdanja svih vremena. Dakle, ako neko hoće da analizira, i još bitnije, razume japansku savremenu kulturu, posebno mange, ne može da ga zaobiđe, i reč obscure slabo prenosi tu informaciju.

I ovde dolazimo do drugog problema koji sam nagovestio gore: mnogi Zapadnjaci (Amerikanci?) jednostavno ne razumeju Jošidin humor. Jedan dokaz je na pomenutom blogu, ali još bolji dokaz bi bio sledeći:

Mnogi će se pitati šta se, dođavola, ovde desilo. Desila se greška u prevodu, eto to se desilo. Jedna jedina reč, ali ne razumem kako je neko ko je prevodio skeč (a to je čovek koji najviše i pokušava da popularizuje Jošidu na Zapadu) mogao da promaši čitavu poentu. Kenđi na drugoj slici kaže: "Tadaima, niisan!" - "Vratio sam se, BRATE!" Ta problematična reč bi se mogla prevesti drugačije (kao kad mi kažemo nekom "brate" iako nema rodbinske veze sa nama), ali ovde se misli bukvalno, baš zbog neverovatnosti situacije - to je barem očigledno. Barem onima koji razumeju autora. Priznajem da mnoge epizode nisam razumeo ni sam, ali tešim se time da je to ili zbog nedovoljnog poznavanja jezika (neke su text-heavy) ili nedovoljnog poznavanja nekih kulturnih okolnosti. S druge strane, mnoge sam razumeo, a par desetina najboljih me je nasmejalo do suza.

Iako se japanski humor često okreće vulgarnostima, Jošidin je neuobičajeno čist od toga - možda ne stopostotno čist, ali takve instance su zaista retke.Više od američke, voleo bih da vidim britansku reakciju na njega.

Sabrana dela Fuđika F. Fuđija i mangalogija u Srbiji

Da biste videli da nisam bio sasvim zaludan poslednjih par meseci, evo čime sam se bavio i šta se sprema:

O Yoshidi Senshi više na UPPS-u u jednom od narednih tekstova.

Prošle godine sam sa jednom knjigom dobio Šogakukanov (2. po redu najveći izdavač u Japanu) propagandni materijal o objavljivanju sabranih dela Fuđika F. Fuđija. On je jedan od najznačajnijih ljudi u istoriji mange i japanske pop-kulture uopšte i svako ko želi da bolje shvati Japan uradio bi mudru stvar da prouči njegov opus. Zajedno sa svojim prijateljem Fuđikom Fuđiom A. objavljivao je dela pod pseudonimom Fuđiko Fuđio. Kada su se razišli, 1987. godine, svako je dodao po slovo tom imenu (F = Fuđimoto, A = Abiko, njihova prava prezimena) i podelili su zaostavštinu. F. Fuđio je uzeo većinu radova namenjenih deci i neka SF ostvarenja, dok je Fuđio A. danas najviše poznat po crnohumornim komedijama.

Elem, Šogakukan je odlučio da objavi kanzenban kolekciju dela Fuđika F. Fuđija, počevši od sredine prošle godine, zaključno sa sredinom ove. Kanzenban je reč koja označava završeno, potpuno, savršeno izdanje i predstavlja protiv-argument svima koji misle da su japanske mange... hm, disposable. Takvo izdanje je namenjeno najzahtevnijim kolekcionarima. Kolekcija će imati 33 toma, svi u formatu A5, i sastoji se iz sledećih dela:

- Doraemon, 8 tomova (original ima 45 normalnih paparbackova - pa vi vidite koliki su ovi novi "tomovi");

- Obake no Q-taro (Duh Q-taro), 5 tomova;

Dobroćudni kućni duh Q-taro je jedan od prvih likova kojima se Fuđiko Fuđio proslavio

- Paaman (Perman, "Superman bez Su-"), 8 tomova;

- Kiteretsu Daihyakka (Enciklopedija Kiterecu), 2 toma;

- Esper Mami, 5 tomova;

 Jean Grey kada je bila mala... um, ne, ovo je Mami, esper (korisnik ESP-a), sa svojim ljubimcem Konpokom, nekom mešavinom lisice i rakuna

- Bakeru-kun, 1 tom;
- Umi no Ouji (Princ mora), 3 toma;

- Jungle Kurobee, 1 tom.

Ovde nema nekih poznatih dela kao što je 21emon, ali da ne sitničarim sad... Fuđiko F. Fuđio, koji je umro 1996, ostavio je za sobom oko 46000 stranica, odnosno, nekih 3500 kratkih priča. Doraemon je verovatno najuticajnija kulturna ikona čitavog Dalekog istoka, više nego Tezukin Moćni Atom, i o tom fenomenu pišem tekst koji će već biti negde objavljen.


Iako sam počeo da kupujem normalno izdanje Doraemona, izgleda da je vreme da se prebacim na kanzenban! Zanimljiv je podatak da je moj primerak prvog toma, u ediciji Tentomushi Comics (Bubamara Comics), 184. tisak (2005.)!!! E, TO je popularnost.

Treće (i možda najbitnije), pošto sam potpuno i apsolutno nezadovoljan predstavljanjem mange na ovim teritorijama, pogotovo u odnosu prema animeu, čija prezentacija je dostigla određenu zrelost, tako da sad svako može da pronađe na srpskom jeziku različite pristupe i nivoe stručnosti u opisima, sistematizaciji i, čak, kritici animea, za mange je situacija više nego jadna. Stoga sam preduzeo određene korake i izgleda da ću imati priliku da predstavim javnosti (nazovimo to "javnošću"!), prvi put u Srbiji u potpunom obliku, šta manga jeste - strukturu, semantiku, estetiku, kulturne odlike, itd. - kroz poređenje sa drugim strip-tradicijama. Likovi sa krupnim očima? To je samo jedan aspekt nekih kategorija mangi, ne svih. Više o tome na tribini o kojoj ćete biti obavešteni blagovremeno.

Jošida Senša i apsurdni gegovi

Jošida (Yoshida Sensha) je jedan od najkultnijih mangaka. Uglavnom radi u formi yon koma - manga u četiri slike, koje se prate odozgo na dole. Kratka humoristička manga bez nekog smislenog narativa ima dugačku istoriju u Japanu, ali on je, zajedno sa Aiharom Kođijem (Aihara Koji) uneo u nju dah svežine i maštovitosti. Poslednjih godina je postao kultan i van Japana, i čak je i blog Same Hat! uzeo ime iz njegovog legendarnog stripa:

Postoji i genijalni omaž ovom stripu, u produkciji rootstudija:

Evo još malo Jošide, sve zahvaljujući pomenutom blogu Same Hat!:

DODATAK:

Evo još jednog kaiša, ali u boji, kako izgleda u originalu:

Kyogoku Natsuhiko i rekonstrukcija mitova, deo II

"Tama nije samo tamo gde nema svetlosti. Ona je svugde." (Leto ubumea)

Serija Hyakkiyagyo vrti se oko Chuzenji-ja Akihika, poznatijeg kao Kyogokudo, po nazivu knjižare koju drži, koja prodaje samo polovne knjige. Okruženost knjigama je ključna za njegov karakter - veći deo vremena Chuzenji provede čitajući i čekajući mali ali pouzdan broj mušterija, i tako njegovo znanje ima dubinu i širinu jedne biblioteke. Ima on i drugu stranu, stranu čoveka od "vere" - šinto sveštenik i onmjođi (onmyoji), naslednik tradicije velikog Abe-no-Seimei-ja, najpoznatijeg od svih onmjođija, praktikanata jedne drevne magijske tradicije starog Japana, iz vremena pre nego što su samuraji imali značajnu ulogu.

 

Pentagram, znak Abe-no-Seimeja i njegovog naslednika Kyogokuda

Čarobnjak, prosto rečeno? Formalno, da, ali Chuzenji je sasvim racionalna osoba, do te granice da svi ostali deluju i delaju neracionalno u poređenju s njim, čak i oni koji se kunu u razum i smeju sujeverju. Nije stvar u tome da li on veruje ili ne u religiju i tradiciju koju zastupa; stvar je u tome što on priznaje njihovu praktičnost i time razlog za njihovo postojanje. Moglo bi se reći da mu je osnovni moto "neki ciljevi opravdavaju sredstva". Nema magije u ovoj seriji romana, osim one kojom Kyogoku vezuje čitaoca. Ali recimo da ima elemenata naučne-fantastike tu i tamo, vrlo blage.

Žanrovski, radi se o kriminalističkim romanima sa dosta elemenata horora i filozofskog traktata. Ovde je Kyogokuov postupak upravo suprotan onome što je radio u kratkim pričama koje sam opisao ranije - objašnjava sve, nalik na Herkula Poaroa koji okuplja sve umešane likove u poslednjoj sceni da bi im opisao Zločin Kako Se Zaista Odvio.

Nabrajanja romana u seriji nas ne bi odvelo nikud - koga baš zanima, može da pogleda na Wabisabinom blogu. Za nas ovde dovoljna je informacija da je svaki roman napravljen oko jednog mita, odnosno, nekog bića iz japanskog folklora, i jedne teme. Leto ubumea se, naravno, bavi ubumeom, što će reći personifikovanim žaljenjem žene koja je umrla na porođaju. Što bi kao temu romana postavilo rođenje. Iako se u smislu piščevih teorija o ulozi i poreklu mita kao najlakše nameće poređenje sa Jungom i teorijom arhetipova, Frojd i njegov učenik su zaista spomenuti u romanu, ali ne baš sa pozitivnim predznakom. Ne, to bi ionako bilo suviše lako. Pravo poređenje bih pre napravio sa nekim antropološkim teorijama, recimo onim Kloda Levi-Strosa (Claude Lévi-Strauss) o mitu kao sredstvu za rešavanje protivrečnosti. Naravno, to je samo prvi utisak, a za ulaženje u dublju analizu bih morao da se podsetim detaljnije pomenutih antropoloških radova.

Pozornica je postavljena u Japan 50-tih, tik posle Drugog svetskog rata. Zašto se Kyogoku opredelio za to vreme, ne mogu biti siguran. Moje nagađanje je da je to vreme još bilo pogodno za formiranje lika kao što je Chuzenji, koji pretenduje skoro na sveznanje. Danas, u doba visoke specijalizacije, to bi bilo mnogo teže. Drugo, to doba je idealno kao poprište sukoba Starog i Novog, Mita i Nauke, novog demokratskog poretka i duha starog militarističkog režima. Japanski zločini iz rata se otvoreno priznaju i stara uverenja se dovode u pitanje, što me ne čudi znajući Kyogokuove sklonosti - još je Mizuki bio najveći kritičar tadašnje japanske politike, i u počast tome nacrtao je neke od najboljih (anti-)ratnih stripova ikad. Nema ljubavi između kamikaza i jokaja. (Mogu se i kamikaze definisati kao jedan mit, politički korisno usmeravanje ludila, personifikovan oblik kolektivne noćne more jednog društva, ali to bi nas sada odvelo predaleko.)

Sa svojih 600 strana, Leto ubumea je jedan od kraćih romana iz pomenute serije. U engleskom prevodu ima oko 320 i taj prevod je meni bio sasvim dobar, izgubivši možda nešto na fluidnosti, ali sačuvavši smislenost i erudiciju originala. Kyogokuov stil je teško emulirati u prevodu, prvo, zato što često koristi ne-toliko-poznate ili arhaične kanđije, a drugo, zato što je opsednut detaljima oko čitljivosti - nijedna rečenica se ne prelama preko dve stranice. Kao što sam rekao u prethodnom postu, Kyogoku sam radi naslovne ilustracije i u čitavoj ovoj seriji one uvek prikazuju mitsko biće koje određuje temu, obično u nekoj ukiyo-e interpretaciji.

 

Mouryou no Hako, drugi roman u seriji

Nisam video preterano mnogo mišljenja na internetu o ovom romanu - kada odbacimo ona potpuno bezvredna, ostaje ih tek nekoliko merodavnih.  (Dobrovoljno bih žrtvovao svoj blog kada bi to imalo za posledicu ukidanje i brisanje 99,99 posto onoga što se piše na netu!) U jednom "mišljenju" se kaže da je roman rešen svojevrsnom deus ex machinom - osim što se previđa činjenica da je od početka roman vođen ka tom završetku, i da je još na prvim stranicama dat nagoveštaj teorije čijim je logičkim produženjem uobličeno razrešenje. Može neko voleti ili ne te teorije, ali to je već sasvim drugo pitanje. Kyogoku je pisac ideja, možda, što nikako ne znači da mu je stil u drugom planu. Kao što rekoh, obraća pažnju na sitnice, do nivoa opsednutosti čak, ali sve što imam na raspolaganju je prevod na engleski, koji je kao jezik po prirodi stvari toliko različit od japanskog da mi je svako realno poređenje stila nemoguće. S druge strane, ako ste pisac ideja, onda morate da se potrudite da te ideje budu zanimljive. Roman je protkan diskusijama o prirodi religije, nauke, memorije, snova, o alhemiji, poreklu budističke boginje Kišimođin... Ne zove se slučajno Chuzenji Kyogokudom. On predstavlja usta svog tvorca i romani mogu biti posmatrani kao prezentacija njegovih teorija, ali time bismo titanski grandiozno promašili suštinu. U književnosti su nam književna merila osnovna, i knjiga je sasvim vešto napisana s tom svrhom - da uzbudi, iznenadi, uznemiri i, po mogućstvu, pruži katarzu. Međutim, meni je to teoretisanje bilo posebno fascinantno, i Kyogoku mi je bio dobar podsetnik da ne postoje dosadne teme, već samo dosadni predavači.

No, vratimo se na "mišljenja". U drugom se kaže kako roman podseća na animee (???) i poredi se sa delima Dana Browna (??????). Wabisabi, koja je pročitala čitavu seriju na japanskom, plus još neke Kyogokuove eseje, plus studirala jezike, i zna šta priča, upotrebila je poređenje sa "učenim trilerima Umberta Eka", Imenom ruže i Fukoovim klatnom. Andrew Cunningham, koji takođe zna šta priča (i od koga sam prvi put i čuo za Kyogokua), upotrebio je poređenje sa Nealom Stephensonom, što je bio poziv na intelektualnu žurku koji nisam mogao da odbijem (damn, još mi Cryptonomicon stoji negde nepročitan). Vertical, američki izdavač koji je izdao Leto ubumea, iznosi jedno loše odmereno poređenje sa Neilom Gaimanom koje možda služi kao dobar marketinški potez. Kao što je rekao neko na Cunninghamovom blogu u divnom primeru slovne permutacije, nije Kyogoku japanski Neil Gaiman, već je to Kogyoku (= Kogyoku Izuki, autorka mračne fantazije Mimizuku to Yoru no Ou, što grubo prevedeno znači nešto poput Sove i Kralja noći). Ali, to je priča za neki drugi put.

Romani nisu ispričani kroz Kyogokudove oči - on je ključni racionalni element koji rešava slučajeve, ali čitalac provodi više vremena sa nekim drugim likovima. U Letu ubumea radi se o Sekiguchi-ju Tatsumiju, piscu palp romana i Kyogokudovom prijatelju, čoveku sklonom napadima depresije, često u strahu od ljudi i stoga idealnim da prenese teskobu primordijalne tame na čitaoca. Sinopsis bi ličio na neki priručnik abnormalne psihologije i neću ovde nikom kvariti eventualno zadovoljstvo devičanske inicijacije u priču.

 

Jorougumo no Kotowari, peti roman

Hyakkiyagyo nije jedino što je Kyogoku napisao, nije čak ni većinski deo - njegova bibliografija je ogromna. Roman Kousetsu Hyaku Monogatari, koji mu je doneo Naokijevu nagradu, i po kojem je urađena anime serija (Requiem from the Darkness), nešto je sasvim drugo. Kao i u Americi najavljeni Loups=Garous, priča o antiutopijskoj budućnosti u kojoj je kontakt među decom sveden na minimum. Što mi ostavlja dovoljno materijala za buduće postove...

U svakom slučaju, u eventualnom nastavku ću dublje ući u teme i motive jedinog do sada pročitanog romana o Kyogokudu (sa puno spojlera!); moguće teme će biti i neke stvari dotaknute u ovim knjigama: onmjodo, kineska teorija o 5 elemenata, Hanaoka Seishu, profesor Fukurai Tomokichi i nensha (psihička fotografija)...