Jason Thompson, američki strip-autor još poznatiji kao manga-fan, urednik, istoričar i kritičar, glavni autor čuvenog Kompletnog vodiča za mange (Manga: the Complete Guide), objavio je zanimljiv tekst The Long Tentacle of H. P. Lovecraft in Manga, u kome se osvrće na dokazane i nedokazane uticaje Lavkrafta na japansku kulturu, mange, animee, video-igre i (zadržite dah da se ne biste onesvestili) moe.
(Da li svi znate šta je moe? Ako ne znate... ovde se mišljenja razlikuju. Protivnici te pojave tvrde da ništa niste propustili i da možete da živite i dalje kao relativno srećna i ispunjena osoba - u svakom slučaju sretnija i ispunjenija nego kada biste znali šta je moe. Nasuprot tome, podržavaoci će vas smatrati ljudskim bićem samo formalno. (Vidite li moć moe na delu!? Zauzela je čitav odeljak ovde iako je niko nije zvao! Zato sada zvanično objavljujem da je moe ženskog roda!))
Vratimo se na Thompsona. Dodiruje mnogo različitih pristupa i dela, od kojih sam za neke znao, a za neke ne. Chiaki Konaka, Daijiro Morohoshi i Junji Ito dobijaju svoje mesto u priči, a Thompson čak iznosi i genijalnu ideju da bi bilo dobro kada bi neko pisao imena stvorenja iz cthulhu mitova izmišljenim simbolima kineskog pisma, i tako ih načinio neizgovorljivim. Kako je Thompson veliki fan i Lavkrafta i mangi, sigurno je da dobro poznaje problematiku. Međutim, u umetnosti često nije lako raščlaniti šta je došlo odakle, a za Japan to važi više nego za većinu drugih kultura. Prvo, zato što mnogo toga još ne znamo o njima; drugo, zbog njihovog mentaliteta, zbog težine zadatka izvlačenja informacija iz autora, što će da zavije svaki mogući uticaj u ruho misterije, osim ako nije preterano očigledan. Ipak je ponekad moguće izvući informacije, i ja sam čitao dosta takvih "eye-opening" intervjua, ali tu mi je zanimljivo da sami autori često navode uticaje različite od onih koje im zapadni kritičari pripisuju (ili bi im pripisali). Recimo, Morohoshi je spomenuo švajcarskog slikara Arnolda Beklina (Arnold Böcklin) kao nekoga čije radove voli i dovoljno je videti neke njegove pejzaže, a onda pogledati Beklinovo Ostrvo mrtvih, i svako će videti sličnost. Ali, da li je Morohoshi video tu sliku u svojoj mladosti pa je neposredno uticala na njega, ili tek kasnije, pa je samo osetio srodnost? To će ostati misterija. Kada smo već kod Beklina, meni je njegov autoportret jedan od omiljenih u istoriji slikarstva:
Thompson se poziva na jednu knjigu, Night Voices, Night Journeys, koja je relativno pristupačna našim ljudima jer je na engleskom jeziku. U stvari, radi se o antologiji posvećenoj japanskim interpretacijama Lavkrafta, Lairs of the Hidden Gods (Hishinkai u Japanu), koja se sastoji od 4 toma u engleskom izdanju:
1. pomenuti Night Voices, Night Journeys;
2. Inverted Kingdom;
3. Straight to Darkness;
4. The Dreaming God;
Čitavu antologiju je objavio Kurodahan Press, od 2005-2007, a oni znaju šta rade. Radi se o grupi iskusnih profesionalaca koji imaju kancelariju u Tokiju i dobro poznaju jezik i tradiciju Japana. Pored priča ubačeni su i teoretski tekstovi. Naslovne ilustracije je obezbedio Akihiro Yamada, čuveni ilustrator i manga-autor (primer ispod je za Inverted Kingdom):
Stigosmo i do japanske reči 妖怪, koja se može često sresti u delima koja Thompson pominje u svom tekstu. Po međunarodno usvojenoj transkripciji pravilno se piše youkai, a za naše potrebe potpuno ću je asimilovati u srpski, pa će postati jokaj. Jokaj je naziv za... jokaje, kao što reče Matt Alt, pisac jedne knjige o tim bićima japanske mašte. Da parafraziram istog pisca, svaki drugačiji prevod 妖怪 bi bio analogan prevođenju reči sake sa "(japanska) rakija", ili samurai sa "(japanski) vitez". U praksi su do sada bili i "čudovišta", i "goblini", i "duhovi"... Sve je to pogrešno. Poseduju neke osobine koje ih odvajaju od svih pomenutih termina koji navode na krivi trag. U skorije vreme sam bio okupiran proučavanjem tog pojma, pa će uslediti detaljna analiza. Za sada, evo jednog primera - jokaja poznatog kao futa-kuchi-onna (Dvousta žena):
No comments:
Post a Comment