O Lavkraftu, mangama, uticajima i jokajima

Jason Thompson, američki strip-autor još poznatiji kao manga-fan, urednik, istoričar i kritičar, glavni autor čuvenog Kompletnog vodiča za mange (Manga: the Complete Guide), objavio je zanimljiv tekst The Long Tentacle of H. P. Lovecraft in Manga, u kome se osvrće na dokazane i nedokazane uticaje Lavkrafta na japansku kulturu, mange, animee, video-igre i (zadržite dah da se ne biste onesvestili) moe.

(Da li svi znate šta je moe? Ako ne znate... ovde se mišljenja razlikuju. Protivnici te pojave tvrde da ništa niste propustili i da možete da živite i dalje kao relativno srećna i ispunjena osoba - u svakom slučaju sretnija i ispunjenija nego kada biste znali šta je moe. Nasuprot tome, podržavaoci će vas smatrati ljudskim bićem samo formalno. (Vidite li moć moe na delu!? Zauzela je čitav odeljak ovde iako je niko nije zvao! Zato sada zvanično objavljujem da je moe ženskog roda!))

Vratimo se na Thompsona. Dodiruje mnogo različitih pristupa i dela, od kojih sam za neke znao, a za neke ne. Chiaki Konaka, Daijiro Morohoshi i Junji Ito dobijaju svoje mesto u priči, a Thompson čak iznosi i genijalnu ideju da bi bilo dobro kada bi neko pisao imena stvorenja iz cthulhu mitova izmišljenim simbolima kineskog pisma, i tako ih načinio neizgovorljivim. Kako je Thompson veliki fan i Lavkrafta i mangi, sigurno je da dobro poznaje problematiku. Međutim, u umetnosti često nije lako raščlaniti šta je došlo odakle, a za Japan to važi više nego za većinu drugih kultura. Prvo, zato što mnogo toga još ne znamo o njima; drugo, zbog njihovog mentaliteta, zbog težine zadatka izvlačenja informacija iz autora, što će da zavije svaki mogući uticaj u ruho misterije, osim ako nije preterano očigledan. Ipak je ponekad moguće izvući informacije, i ja sam čitao dosta takvih "eye-opening" intervjua, ali tu mi je zanimljivo da sami autori često navode uticaje različite od onih koje im zapadni kritičari pripisuju (ili bi im pripisali). Recimo, Morohoshi je spomenuo švajcarskog slikara Arnolda Beklina (Arnold Böcklin) kao nekoga čije radove voli i dovoljno je videti neke njegove pejzaže, a onda pogledati Beklinovo Ostrvo mrtvih, i svako će videti sličnost. Ali, da li je Morohoshi video tu sliku u svojoj mladosti pa je neposredno uticala na njega, ili tek kasnije, pa je samo osetio srodnost? To će ostati misterija. Kada smo već kod Beklina, meni je njegov autoportret jedan od omiljenih u istoriji slikarstva:




















Thompson se poziva na jednu knjigu, Night Voices, Night Journeys, koja je relativno pristupačna našim ljudima jer je na engleskom jeziku. U stvari, radi se o antologiji posvećenoj japanskim interpretacijama Lavkrafta, Lairs of the Hidden Gods (Hishinkai u Japanu), koja se sastoji od 4 toma u engleskom izdanju:
1. pomenuti Night Voices, Night Journeys;
2. Inverted Kingdom;
3. Straight to Darkness;
4. The Dreaming God;
Čitavu antologiju je objavio Kurodahan Press, od 2005-2007, a oni znaju šta rade. Radi se o grupi iskusnih profesionalaca koji imaju kancelariju u Tokiju i dobro poznaju jezik i tradiciju Japana. Pored priča ubačeni su i teoretski tekstovi. Naslovne ilustracije je obezbedio Akihiro Yamada, čuveni ilustrator i manga-autor (primer ispod je za Inverted Kingdom):




















Stigosmo i do japanske reči 妖怪, koja se može često sresti u delima koja Thompson pominje u svom tekstu. Po međunarodno usvojenoj transkripciji pravilno se piše youkai, a za naše potrebe potpuno ću je asimilovati u srpski, pa će postati jokaj. Jokaj je naziv za... jokaje, kao što reče Matt Alt, pisac jedne knjige o tim bićima japanske mašte. Da parafraziram istog pisca, svaki drugačiji prevod 妖怪 bi bio analogan prevođenju reči sake sa "(japanska) rakija", ili samurai sa "(japanski) vitez". U praksi su do sada bili i "čudovišta", i "goblini", i "duhovi"... Sve je to pogrešno. Poseduju neke osobine koje ih odvajaju od svih pomenutih termina koji navode na krivi trag. U skorije vreme sam bio okupiran proučavanjem tog pojma, pa će uslediti detaljna analiza. Za sada, evo jednog primera - jokaja poznatog kao futa-kuchi-onna (Dvousta žena):

Blog vaskrsnut! Bam! Giant Robo comes to the rescue!

Planiram da podignem ovaj blog iz pepela počevši od... sada. Zahvaljujem se svima vama koji ste pratili nekoliko dosadašnjih unosa i želim vam srećne praznike. Više neću postovati čitave eseje po raznim forumima, već samo ovde. Cilj mi je da napravim barem jedan od najzanimljivijih blogova posvećenih japanskoj popularnoj kulturi (ne isključujući ni klasičnu, kao ni kulture njemu susednih zemalja) na nekom od jezika bivše Jugoslavije. Zvuči ambiciozno? Nadam se da ću imati par iznenađenja u rukavu.

U međuvremenu sam pročitao i pogledao nekoliko novih stvari i neke stare otrgao od zaborava. Sve će to ići na ovaj blog u roku od mesec dana ili nešto slično. Za početak, anime o kome nisam pisao kada je trebalo, ali u međuvremenu sam ostao zatečen činjenicom da ne znam osobu koja ga je gledala, pa me je to potaklo na pisanje sada. Danas je teško pronaći i opskurnu anime-seriju ili film koji niko nije gledao (pod uslovom da je preveden i pristupačan), a kamoli jedan od vrhunaca svekolike anime-produkcije. Dakle, Giant Robo: Dan kad je Zemlja stala, video-serija u 7 epizoda iz 90-tih.

Svaka duboka analiza Giant Roboa bi nas odvela na prilično neistraženu teritoriju, a to je poduhvat za koji nisam spreman u ovom trenutku. Ipak ću opisati neke motive i elemente produkcije. Serija se zasniva na delima Mitsuterua Yokoyame, koji je bio jedan od glavnih Tezukinih konkurenata 50-tih i 60-tih godina prošlog veka, ako ne i glavni, zbog toga što je radio slične stvari nezavisno od njega. Dok su drugi značajni autori poput Shiratoa ili Mizukija radili van odrednica koje je Tezuka postavio i time mu stvarali žestoku konkurenciju, Yokoyama je radio unutar tih granica. Neki kritičari, recimo Amerikanac Matt Thorn posmatraju Yokoyamine radove iz ranog perioda kao kič (npr. Tetsujin 28-go, priču o dečaku koji može da upravlja ogromnim robotom pomoću radio-kontrolera), za razliku od sličnih Tezukinih radova, kao što je Moćni Atom (Astro Boy), koji su značajni i cenjeni i dan-danas. No, kao što rekoh, nisam čitao ništa od dotičnog autora, iako sam video primere iz raznih radova, ali nedovoljno da bih imao svoje mišljenje o njemu. Ostaje činjenica da je ekstremno značajan u istoriji mange. Hirohiko Araki, autor JoJo-evih bizarnih avantura, najveći je fan. Katsuhiro Otomo je priznao da je Akira pun aluzija na Gvozdenog čoveka broj 28 (Tetsujin 28-go). To važi i za Urasawu i njegove Momke 20. veka (20th Century Boys).

Među brojnim radovima, Yokoyama je imao i priču zvanu Giant Robo. Ta priča je uzeta kao osnova za seriju o kojoj pričam ovde, međutim, režiser Yasuhiro Imagawa je takođe veliki Yokoyamin fan i želeo je da napravi animirani spomenik čitavoj njegovoj karijeri i čitavom jednom svetu koji živi još samo u mašti dece i nostalgiji odraslih ljudi. I napravio je takav spomenik, najveći od svih. Jer Giant Robo je, iako na momente dečji, na momente melodramatičan, na momente zbrzan, još uvek veći od svega što je Holivud ikad napravio sa tim žanrom, a to su superheroji. Veći u smislu skale, grandioznosti, dinamike... I veći u smislu tragike.

Giant Robo je imao priličan budžet, ali Imagawa nije uvek bio zadovoljan rezultatima i brušio je epizodu po epizodu dok nije dobio oblik kojim je bio zadovoljan. Zato nije čudo da je seriji trebalo 7 godina da izađe kompletno. Prva epizoda izašla je 1992, poslednja početkom 1998. Iako nije doživela finansijski uspeh kojem su se producenti nadali, ostavila je u nasleđe neke zanimljive stvari. To je bio prvi retro-anime, koji svoj izgled zasniva na mangama i animeima 60-tih godina, i Imagawa je uspeo da napravi likove koji izgledaju kao da su izašli sa stranica Yokoyaminih mangi. Čitav svet je urađen dosledno: radi se o bliskoj budućnosti koja se zasniva na novom, čistom izvoru energije - Šizuminom pogonu - ali primena te tehnologije podseća na steampunk varijante. Tako da GR vizuelno izgleda retro, a opet autentično, i izdvaja se od svih drugih animea svog doba. Animacija je vrhunska prema standardima industrije i vremena - nisu sve "prečice" koja japanska industrija animacije voli da koristi zaobiđene, ponekad je jedini pokret kretanje kamere po statičnoj pozadini, ali GR je jedan od retkih proizvoda tog vremena namenjen malim ekranima koji je dobar i po modernim standardima.

Muzika je bila jednako ambiciozna: Varšavski filharmonijski orkestar i hor izvode veličanstvene kompozicije Masamichija Amanoa napisane za seriju. Amano je inače poznat kompozitor u Japanu, odlikuje se bombastičnim stilom i pisao je muziku za razne stvari, od čistih muzičkih dela za hor i orkestar do programske muzike za ozloglašenu video-seriju Urotsukidoji ili film Battle Royale. GR je njegov najambiciozniji rad, koji se proteže na nekoliko sati, kao najveći omaž filmskoj muzici pre-Vilijamsovog perioda. Morikone i holivudski kompozitori sredine 20. veka, posebno Miklos Rozsa, su neki od uticaja koji su mi očigledni. Takođe je ubačena i arija iz Donicetijeve opere Ljubavni napitak koja pojačava tragičnu auru u sceni u kojoj se pojavljuje. Sa takvim dizajnom i takvom muzičkom podlogom, skoro da bi bilo šta bilo gledljivo. I zaista, pitao sam se više puta da li je Amanova muzika soundtrack za animaciju ili je ono što vidimo sighttrack za muziku. Ipak, GR funkcioniše zato što su to dvoje u savršenoj harmoniji.

Eh, dođosmo i do priče. Giant Robo je serija samo formalno, zahvaljujući bogatstvu likova i nemogućnosti da se svi oni uklope u neki razuman okvir. Prema načinu na koji radnja teče, radi se o filmu. Neke scene su reciklirane, jer je vremenski razmak između epizoda bio dovoljno veliki da su se autori verovatno uplašili da će gledaoci izgubiti niti radnje. Ovde je epizoda 2 najveći reciklator - prvih 10 minuta ili tako nešto su samo scene iz epizode 1. Srećom, kasnije se ponavljanje sve više smanjuje.

Neka vas robot u naslovu ne zbuni; roboti, iako se pojavljuju, ne igraju posebno važnu ulogu u ovoj seriji (izuzimajući samog Roboa), osim u uvodnoj sekvenci, koja ih je puna. Tu će Yokoyamini fanovi pronaći pravi izvor oduševljenja u njihovom prepoznavanju. Glavni likovi su nadljudska bića, superheroji, kako već hoćete, koji hodaju zemljom kao što bi bogovi i titani među starim Grcima. Poređenje sa kineskom mitologijom bi bilo bliže istini, ali ona je još uvek prekrivena velom misterije u ovim našim krajevima, a ja želim da približim likove našim čitaocima. Podeljeni su u dve frakcije: Eksperti pravde, koji su osnovali IPO (International Police Organization), i BF (Big Fire) grupa, koja služi misteriju poznatu kao Velika vatra. Kao što BF grupa ima svoju elitnu grupu najmoćnijih od moćnih, Veličanstvenih 10, tako IPO ima Nebesku devetorku, mada se ne pojavljuju svi od njih u seriji. Svi ti likovi uzeti su iz raznih Yokoyaminih dela: Tetsujina 28, Vavilona II, Vodene granice (Suikodena), Veštice Sally, itd... Kako je Vodena granica jedan od najznačajnijih romana kineske književnosti, jedan od 4 Klasika, koji je Yokoyama adaptirao u mangu, mnoge sposobnosti tih likova uzete su iz kineske tradicije, iz takozvanog wuxia žanra. Recimo, u GR-u videćete ljude kako trče neljudskom brzinom, što je u wuxii poznato kao qing gong (sposobnost svetlosti). Taisou Gospodar neba, Silent Chuujou Ljudska bomba, Shockwave Alberto, Youshi Plavo lice, Hanzui Zli mesija, taoistički čarobnjak Issei Doujin, Servantes Iluzionista, naizgled nepobedivi Ko-enshaku, nežna Ginrei, snažni Tetsugyu, tajanstveni Genya, i meni najdraži Kenji Murasame, Besmrtnik, su samo neki od živopisnih likova unutar čijeg sukoba i mahinacija se nalazi i 12-godišnji Daisaku Kusama, kome je otac poverio komandu nad najmoćnijim robotom na svetu. Stvoren od strane BF grupe, Giant Robo je sada na strani IPO-a, ali opasnosti pred kojima će se naći ovde su prevelike i za njegova velika pleća.













Ludački tempo priče i režije je ono što drži sve na okupu i čini seriju tako uspešnom. Neke stvari bi bile besmislene da su napravljene takve u igranom filmu, ali ovde jednostavno funkcionišu. Neću ih spominjati, da ne bih spojlovao nekome užitak, a primetićete da nisam rekao ništa konkretno o radnji.

Za neke blogere GR je bio iskustvo koje je "ubilo animee", pošto ništa više nije moglo da ispuni standarde koje je on postavio u njihovim očima. U svakom slučaju, Giant Robo je jedan od najvećih spektakla japanske i svetske animacije, možda i najveći kada pričamo o malim ekranima, posvećen "očevima i njihovoj deci", kako piše na kraju, ali nikako nije "brain-free". Problem potrebe i vrednosti ljudske žrtve je u samom jezgru priče, kao i iracionalnost ljudskih postupaka. Sve što se desilo bi bilo izbegnuto da su se ljudi bolje razumeli. Nema pobednika, samo gubitnika i mučenika. A za ostale život ide dalje.

Imagawa je planirao nastavak do kojeg još nije došlo. Međutim, došlo je do mange Giant Robo: Dan kada je Zemlja gorela, koju Imagawa piše za časopis Champion Red (crtač: Yasunari Toda), ali koja predstavlja samo alternativnu verziju priče sa istim likovima.

















P.S. Ovaj tekst se odnosi na titlovanu verziju sa originalnim japanskim audio-zapisom. Nisam upućen u (ne)kvalitete sinhronizacije na engleski ili druge jezike.

Bugipop fantom (i ostali!)

Danas sam pogledao Boogiepop Phantoma po drugi put. Jedno gledanje nije dovoljno, u svakom slučaju. Konačni utisak je da romani jesu bolji, ali i anime-serija ima svojih draži. Prva od njih je audio-podloga, koja zvuči kao saundtrek života u Paklu (smrti?). Druga je u nekim rešenjima u samoj priči, koja su posebno smišljena za anime. Međutim, mnoge stvari neće biti jasne nekome ko je samo pogledao seriju. Takođe, fokus je nejasan i čitava ideja donekle lebdi u vazduhu, kao da predstavlja samo uvod u nešto veće (a to je čak i tačno, mada nenamerno). Očigledno je anime rađen pod uticajem ABeovog i Konakinog Serial Experiments Lain-a, sve sa konfuzijom "ko, kada i zašto".

Boogiepop ne bi zvučao posebno komplikovano kada bi bio ispričan linearno. Jedan deo njegove draži i proizilazi iz fragmentarnog pristupa. Dok se u animeu uvode tekstualna objašnjenja vremena i mesta radnje, u romanima toga nema - čitalac je prinuđen da povezuje niti priče na osnovu prepoznavanja zajedničkog događaja ili detalja. Za zainteresovane sledi par objašnjenja, a ko misli da mu ne trebaju, neka preskoči 3 poglavlja.

Ispričati pozadinu priče bez spojlera gotovo da nije moguće. Zato što se Fantom oslanja na dva ključna događaja koji su opisani u dva različita romana. Hronološki prvi od njih je niz ubistava koji su se dešavali u dotičnom gradu i koja su pripisana serijskom ubici nazvanom Fear Ghoul. To se desilo pet godina pre događaja iz Fantoma i opisano je u 6. knjizi sage o Bugipopu (Boogiepop at Dawn). Jedna od glavnih likova, Suema Kazuko (a ovde, i drugde, koristim japanski redosled: prvo prezime, potom ime), koja je trebalo kao devojčica da bude žrtva dotičnog ubice (nađene su njene fotografije kod ubice sa beleškama), spasla se samo slučajem - ubica je pronađen mrtav. Smatra se da ga je Bugipop ubio. Odnosno, ne smatra se, jer policija ne priznaje Bugipopa, on je urbani mit koji znaju samo devojke, već pre Kirima Nagi zna da ga je ubio Bugipop. Ali, Suema ne zna otkud Kirima, njena vršnjakinja iz razreda u lokalnoj srednjoj školi, Plamena veštica, to zna danas, pet godina nakon događaja. Sama Kirima je velika misterija. Ćerka čuvenog pisca i istraživača nepoznatog, Kirime Seiićija, odlikuje se velikim bogatstvom, velikom lepotom, velikim srcem i velikim bolom, i ako postoji neko ko me podseća na Betmena u ovoj sagi, to je ona, ne Mijašita Touka, "domaćin" Bugipopu.

Drugi događaj se desio nešto malo pre većine dešavanja u Fantomu. Radi se o borbi između Ehoa i Mantikor (u ženskom rodu, jer je uzela ženski oblik). Onaj stub svetlosti koji se često pojavljuje u animeu je ishod tog obračuna. Ta priča je ispričana u prvom romanu o Bugipopu, Boogiepop and Others, i uticala je na živote većine učenika srednje škole zvane Šinjo akademija, koju su u to vreme pohađale i Kirima i Suema.

Takođe, postoji tajna organizacija iza svih tajnih organizacija, koja se u animeu zove Towa. Reaguje samo u trenucima kada vidi znakove neplanirane evolucije. I jednostavno ih eliminiše. Mantikor je njihov proizvod, neuspeli eksperiment. Uspeli eksperimenti se nalaze svuda među ljudima i žive svojim životom dok ne dobiju naređenja. Golub (Pidgeon), Strašilo (Scarecrow), Spooky Electric, More Murder, Fortissimo, čitava galerija likova koja kao da je izašla iz najboljih Vertigovih stripova. A taj deo priče se u animeu ne vidi, na žalost. Strašilov život je neraskidivo povezan sa životom Kirime Nagi.

Toliko o "zaleđini". Vratimo se na sam anime.

Najveća zamerka je na vizuelnom planu. Ako govorimo o animiranom delu, onda bi, do đavola, valjda trebalo animaciju odraditi valjano? Boogiepop Phantom pati od svih boljki japanske animirane TV produkcije. Takođe, tu je problem koloriteta - zvanično objašnjenje bi bilo da je gotovo monohromatska paleta boja namerna i planirana, ali to bi moglo biti i izvrtanje stvarne logike koja kaže da ako ih ne možete pobediti, vi im se pridružite, tj. ako ne možete prilagoditi budžet svojim potrebama, prilagodite potrebe budžetu. Fantom nema razlog za nedostatak živopisnosti: nisu neki detalji urađeni crno-belo ili nekom drugom kombinacijom koja bi dala identitet određenoj vrsti dešavanja (recimo snovima, sećanjima, halucinacijama, itd.), već je Fantom kompletno bezbojan. Treće, i meni možda najvažnije, likovi su vizuelno neupečatljivi. U romanima, ilustracije Kođija Ogate su dobro naglašavale specifične karaktere i svako je bio pamtljiv. Ovde ne. Čak mnogi izgledaju starije nego što jesu, pošto se uglavnom radi o srednjoškolcima. Iako se Ogata pominje u špici (kao tvorac koncepta likova), određeni Šigejuki Suga je pravi dizajner likova za anime.



Generalno, još jedna razlika u odnosu na romane je veći naglasak na horor-atmosferi. Što nikako nije mana, ali čisto da bi čitaoci/gledaoci znali šta mogu da očekuju.

Eh, da, uvodna i odjavna pesma su čiste budalaštine. Ali to ću da progledam kroz prste. Ipak je Fantom emitovan pre Mementa (iako iste godine), a u njemu se pojavljuje žena koja pamti samo događaje iz poslednjih nekoliko minuta i zapisuje stvari da bi kasnije znala šta joj se desilo. Ipak vredi odgledati.