Ovo je kraj...

...ovog bloga. Ali, krećemo iznova. Hvala svima vama koji ste pratili ovu (avaj!) neredovnu avanturu i pozivam vas da se priključite Strahoslovnom domenu 999. Vidimo se tamo!

Horor u japanskom stripu (II)

2007. godine kompanija Media Factory je izdala antologiju Kaidan (Ghostly) Manga Anthology: Comic Yoo (čita se JU, kao englesko you, i prevodi se kao ghostly). Yoo je japanski časopis o sablasnom i okultnom, koji uglavnom sadrži fiktivne priče u tradiciji kaidana, pretežno u proznoj formi, ali ima i stripova. I upravo su ti stripovi iz prvih 6 brojeva časopisa skupljeni u ovo debelo izdanje od preko 300 stranica. Nisu sve te priče ono što bismo mi nazvali hororom, ali... većina jeste.

U antologiji je predstavljeno 11 autora, od kojih su neki novi i još neafirmisani, a drugi "ko je ko?" u žanru. Dakle, spisak autora, redom kako su štampani:
- Morohoshi Daijiro
- Oshikiri Rensuke
- Igarashi Daisuke
- Nakayama Masaaki
- Ito Mimika
- Takahashi Yosuke
- Akiyama Ayuko
- Hanawa Kazuichi
- Maya Mineo
- Hatsu Akiko
- Ohtagaki Seiko

Naslovnu ilustraciju je radio Takahashi Yosuke, jedan od najvažnijih horor-mangaki, koji je gotovo čitavu svoju 30-godišnju karijeru proveo u tom žanru.

Prvo što upada u oči je grafička raznovrsnost materijala. Od Morohoshijevih senki koje pobuđuju sliku večitog sivila do Mayinog jasnog crno-belog kontrasta, od Hanawinih grozota do stila Ito Mimike koji se može opisati kao kawaii macabre, zastupljene su velike razlike u smislu grafičkog stila i tona. Morohoshi, Takahashi i Hanawa su zastupljeni sa najvećim brojem priča (5-6), ali sve su kratke, po nekoliko stranica, dok Ito Mimika, koja ima samo jednu priču, zauzima 60 stranica.

Nisam još stigao sve da pročitam, ali Morohoshijeve priče o Amo-kunu pogađaju pravu suštinu kaidana - jeza bez trunke nasilja.

P.S. Naravno, za sve one koji ne znaju fine nijanse kao što su razlike između "kaidana" i "horora" - iako se ti termini često koriste kao sinonimi - ovde ću reći samo da je "kaidan" pripovedačka tradicija o čudnom, neuobičajenom, neshvatljivom, često i strašnom, ali to nije prioritet. Nalik na Zonu sumraka iz Edo perioda. "Kaidan" nosi sa sobom atmosferu starog Japana i noći bez električnog osvetljenja.

Ali, naravno, japanska noć je bila crnja od drugih.

Horor u japanskom stripu (I)

Ako bi me pitali šta mislim u kojim strip-žanrovima su Japanci superiorni u odnosu na ostatak sveta, verovatno bi mi prvo pali na pamet humor i horor. Naravno, postoji još mnoštvo različitih žanrova i pod-žanrova koje niko sem Japanaca nije uspešno radio, npr. sport, ali pošto su kulturno specifični, nisu mi trenutno korisni za ovakvo poređenje. Reći da su japanski stripovi superiorni u humoru verovatno zvuči mnogima kao svetogrđe, ali oprostiću im u ovom trenutku - humorističkih mangi ima toliko da čovek koji se prvi put susretne sa njima može lako da padne u depresiju ("nikad to neću pročitati"). I s jedne strane bi bio u pravu, pošto veliki deo najboljih stvari nije nikad preveden ni na jedan strani jezik. Ali, ostavimo to za neki drugi put, jer sada želim da kažem par stvari o jednom sasvim drugačijem žanru, samo malo manje obimnom i raznovrsnom.

Sad, ja nisam neki autoritet za američki ili francuski strip (a kamoli italijanski ili engleski ili čiji god), ali ono što sam video (pogotovo kod Evropljana) mi sugeriše da se taj horor bazira na prikazivanju groznog i neprijatnog. Imaju Japanci i toga...ali, imaju i daleko više. Neke priče koje sam čitao su uspele da izazovu jezu u meni bez ijedne nasilne, grozne ili čak samo ružne scene, dokazujući da je izvor najvećeg straha ono što se ne vidi. Ako neko zna više o evropsko-američkom hororu, slobodno neka ubaci komentar.

Tražeći poreklo ovog žanra, našao sam par tekstova u raznim knjigama na engleskom, ali tek kada sam pročitao tekst japanskog autora Jonezave Jošihira (Yoshihiro Yonezawa) stekao sam potpuniju sliku. Prve prave horor-mange su nastale istovremeno među knjigama za iznajmljivanje (kašihon) i u časopisima za devojčice krajem 50-tih. Iako su američki autori olako spremni da proglase Umezua Kazua (Kazuo Umezu) najznačajnijim tadašnjim žanrovskim predstavnikom, Jonezava je potvrdio ono što sam naslućivao iz ono malo pročitanih stripova i pogledanih ilustracija - jednako značajan kao i Umezu, ako ne i više, je bio Mizuki Šigeru (Shigeru Mizuki). Moram reći da je mene Mizuki daleko više impresionirao nego Umezu, ali priznajem da nisam previše vidio ni od jednog, pošto su njihovi opusi zaista ogromni, i protežu se kroz mnoge žanrove i kroz par desetina godina.

Mizuki jeste najpoznatiji po Gegege no Kitaru, međutim, uvek ostaje prisutan problem na koju verziju Kitara ćete naleteti, jer je vremenom bio sve više prilagođavan deci i, jednostavno, neke figure koje se mogu nabaviti ne deluju kao da su iz nekog velikog horor-dela, već pre proizvod moderne industrije igračaka kojom dominira "slatko" (barem u Japanu). No, budite sigurni, Mizukijeva slava kao jednog od najvećih i najuticajnijih manga-autora svih vremena nije neosnovana - posebno kao autora koji je delovao nezavisno od sveprisutnog Tezuke koji, uzgred, nije imao ulogu u formiranju horor-žanra. Mnoga Mizukijeva dela iz kašihon-ere su čist horor i, što može delovati čudno, na neki način nastavljaju tradiciju američkog strip-horora iz doba pre samonametnute restrikcije kojom je taj žanr naglo prekinut. Takođe, s druge strane, Hellboy Mike-a Mignola-e me podseća na nešto što bi Mizuki eventualno mogao da nacrta - čudovišta, demonologija i natprirodno u centru pažnje, anti-heroj, uživanje u crtanju grotesknog... Sličnost je povećana činjenicom da je jedno od najpoznatijih Mizukijevih dela Akuma-kun, što u prevodu znači "Devil Boy". Iako ne postoji fizička ili karakterna sličnost između protagonista, atmosfera ovih stripova je jako slična.

Dole možete videti korice jedne Mizukijeve knjige iz kašihon-ere zvane Yokiden:

Trebalo bi da dobijem jednu zbirku njegovih priča iz tog perioda, pa ću detaljnije pričati o njemu.

Hino Hideši (Hideshi Hino) je još jedan autor koji se često spominje u Americi, ali koji me nije preterano impresionirao. Doduše, još nisam čitao Panoramu Pakla (Jigokuhen), koja se smatra njegovim remek-delom. Kao i Mizuki, voli da prikazuje groteskno, ali nema tu crtačku veštinu ni imaginaciju. Međutim, Hinova glavna ljubav je film, i čuven je kao režiser nekih filmova iz 80-tih koji pripadaju Guinea Pig seriji a rađeni su po njegovim mangama.

I'm back...

... sa dovoljno materijala za sledećih godinu dana!

Nešto poslovnih i privatnih obaveza mi je smanjilo slobodno vreme na minimum tokom prethodnih meseci, tako da sam ga koristio uglavnom za čitanje i gledanje novog materijala a, kada sam pisao, to je bilo samo nekoliko puta za UPPS i BG-Anime. Voleo bih da sam ispunio i zahteve ostalih (Anime Jedinice, recimo) ali, kako ne volim da se ponavljam, odnosno, da pišem o istoj temi na isti način, nisam bio u mogućnosti da napišem išta čime bih bio zadovoljan. Osim ako ne počnu da me plaćaju za tekstove (ajde, ajde, nemojte se stideti!), u kom slučaju ću moći da se posvetim daleko više ovom svom hobiju.

Dakle, krećemo!

Jošida Senša i problem razumevanja apsurdnog humora

Kao što sam najavio, moj tekst o Jošidi Senši je izašao ovde. Hteo sam da napišem više, ali ostao bih nedorečen u nekim stvarima i ne bih mogao da razvijem te ideje do kraja. Recimo, odnos Jošide prema zenu - ne u smislu ličnog stava, već sličnosti postupka. Osim toga, Ucurun desu je samo jedno u moru njegovih dela, i zapostavljati ostale ne pruža pravu sliku o njemu kao autoru. Na primer, tu je Iđimete-kun, čiji istoimeni protagonista liči na hodajuću grudvu i ima tendenciju da eksplodira ako ga neko maltretira. No, mislim da ne postoji ni jedan bitan tekst o Jošidi na evropskim jezicima, dakle, lako je moguće da je ovaj moj prvi, tako da je i ovo veliki korak za početak.

Jošida se pojavljuje u seriji članaka na jednom blogu nazvanoj The Best Obscure Manga. E, sad, što se mene tiče, ovde postoje dva problema. Prvi je u značenju reči obscure. Za koga opskuran? Za moju babu, recimo (nije živa odavno, ali pretpostavimo da jeste), Dragon Ball bi bio opskuran. Ako se jedna manga iz 5 tomova u Japanu proda u preko 3 miliona primeraka, odnosno preko 600 hiljada po jednom tomu - a to su podaci koje sam našao za Ucurun desu -  to je stavlja u red najprodavanijih seinen izdanja svih vremena. Dakle, ako neko hoće da analizira, i još bitnije, razume japansku savremenu kulturu, posebno mange, ne može da ga zaobiđe, i reč obscure slabo prenosi tu informaciju.

I ovde dolazimo do drugog problema koji sam nagovestio gore: mnogi Zapadnjaci (Amerikanci?) jednostavno ne razumeju Jošidin humor. Jedan dokaz je na pomenutom blogu, ali još bolji dokaz bi bio sledeći:

Mnogi će se pitati šta se, dođavola, ovde desilo. Desila se greška u prevodu, eto to se desilo. Jedna jedina reč, ali ne razumem kako je neko ko je prevodio skeč (a to je čovek koji najviše i pokušava da popularizuje Jošidu na Zapadu) mogao da promaši čitavu poentu. Kenđi na drugoj slici kaže: "Tadaima, niisan!" - "Vratio sam se, BRATE!" Ta problematična reč bi se mogla prevesti drugačije (kao kad mi kažemo nekom "brate" iako nema rodbinske veze sa nama), ali ovde se misli bukvalno, baš zbog neverovatnosti situacije - to je barem očigledno. Barem onima koji razumeju autora. Priznajem da mnoge epizode nisam razumeo ni sam, ali tešim se time da je to ili zbog nedovoljnog poznavanja jezika (neke su text-heavy) ili nedovoljnog poznavanja nekih kulturnih okolnosti. S druge strane, mnoge sam razumeo, a par desetina najboljih me je nasmejalo do suza.

Iako se japanski humor često okreće vulgarnostima, Jošidin je neuobičajeno čist od toga - možda ne stopostotno čist, ali takve instance su zaista retke.Više od američke, voleo bih da vidim britansku reakciju na njega.

Sabrana dela Fuđika F. Fuđija i mangalogija u Srbiji

Da biste videli da nisam bio sasvim zaludan poslednjih par meseci, evo čime sam se bavio i šta se sprema:

O Yoshidi Senshi više na UPPS-u u jednom od narednih tekstova.

Prošle godine sam sa jednom knjigom dobio Šogakukanov (2. po redu najveći izdavač u Japanu) propagandni materijal o objavljivanju sabranih dela Fuđika F. Fuđija. On je jedan od najznačajnijih ljudi u istoriji mange i japanske pop-kulture uopšte i svako ko želi da bolje shvati Japan uradio bi mudru stvar da prouči njegov opus. Zajedno sa svojim prijateljem Fuđikom Fuđiom A. objavljivao je dela pod pseudonimom Fuđiko Fuđio. Kada su se razišli, 1987. godine, svako je dodao po slovo tom imenu (F = Fuđimoto, A = Abiko, njihova prava prezimena) i podelili su zaostavštinu. F. Fuđio je uzeo većinu radova namenjenih deci i neka SF ostvarenja, dok je Fuđio A. danas najviše poznat po crnohumornim komedijama.

Elem, Šogakukan je odlučio da objavi kanzenban kolekciju dela Fuđika F. Fuđija, počevši od sredine prošle godine, zaključno sa sredinom ove. Kanzenban je reč koja označava završeno, potpuno, savršeno izdanje i predstavlja protiv-argument svima koji misle da su japanske mange... hm, disposable. Takvo izdanje je namenjeno najzahtevnijim kolekcionarima. Kolekcija će imati 33 toma, svi u formatu A5, i sastoji se iz sledećih dela:

- Doraemon, 8 tomova (original ima 45 normalnih paparbackova - pa vi vidite koliki su ovi novi "tomovi");

- Obake no Q-taro (Duh Q-taro), 5 tomova;

Dobroćudni kućni duh Q-taro je jedan od prvih likova kojima se Fuđiko Fuđio proslavio

- Paaman (Perman, "Superman bez Su-"), 8 tomova;

- Kiteretsu Daihyakka (Enciklopedija Kiterecu), 2 toma;

- Esper Mami, 5 tomova;

 Jean Grey kada je bila mala... um, ne, ovo je Mami, esper (korisnik ESP-a), sa svojim ljubimcem Konpokom, nekom mešavinom lisice i rakuna

- Bakeru-kun, 1 tom;
- Umi no Ouji (Princ mora), 3 toma;

- Jungle Kurobee, 1 tom.

Ovde nema nekih poznatih dela kao što je 21emon, ali da ne sitničarim sad... Fuđiko F. Fuđio, koji je umro 1996, ostavio je za sobom oko 46000 stranica, odnosno, nekih 3500 kratkih priča. Doraemon je verovatno najuticajnija kulturna ikona čitavog Dalekog istoka, više nego Tezukin Moćni Atom, i o tom fenomenu pišem tekst koji će već biti negde objavljen.


Iako sam počeo da kupujem normalno izdanje Doraemona, izgleda da je vreme da se prebacim na kanzenban! Zanimljiv je podatak da je moj primerak prvog toma, u ediciji Tentomushi Comics (Bubamara Comics), 184. tisak (2005.)!!! E, TO je popularnost.

Treće (i možda najbitnije), pošto sam potpuno i apsolutno nezadovoljan predstavljanjem mange na ovim teritorijama, pogotovo u odnosu prema animeu, čija prezentacija je dostigla određenu zrelost, tako da sad svako može da pronađe na srpskom jeziku različite pristupe i nivoe stručnosti u opisima, sistematizaciji i, čak, kritici animea, za mange je situacija više nego jadna. Stoga sam preduzeo određene korake i izgleda da ću imati priliku da predstavim javnosti (nazovimo to "javnošću"!), prvi put u Srbiji u potpunom obliku, šta manga jeste - strukturu, semantiku, estetiku, kulturne odlike, itd. - kroz poređenje sa drugim strip-tradicijama. Likovi sa krupnim očima? To je samo jedan aspekt nekih kategorija mangi, ne svih. Više o tome na tribini o kojoj ćete biti obavešteni blagovremeno.

Jošida Senša i apsurdni gegovi

Jošida (Yoshida Sensha) je jedan od najkultnijih mangaka. Uglavnom radi u formi yon koma - manga u četiri slike, koje se prate odozgo na dole. Kratka humoristička manga bez nekog smislenog narativa ima dugačku istoriju u Japanu, ali on je, zajedno sa Aiharom Kođijem (Aihara Koji) uneo u nju dah svežine i maštovitosti. Poslednjih godina je postao kultan i van Japana, i čak je i blog Same Hat! uzeo ime iz njegovog legendarnog stripa:

Postoji i genijalni omaž ovom stripu, u produkciji rootstudija:

Evo još malo Jošide, sve zahvaljujući pomenutom blogu Same Hat!:

DODATAK:

Evo još jednog kaiša, ali u boji, kako izgleda u originalu: