Ovo je kraj...

...ovog bloga. Ali, krećemo iznova. Hvala svima vama koji ste pratili ovu (avaj!) neredovnu avanturu i pozivam vas da se priključite Strahoslovnom domenu 999. Vidimo se tamo!

Horor u japanskom stripu (II)

2007. godine kompanija Media Factory je izdala antologiju Kaidan (Ghostly) Manga Anthology: Comic Yoo (čita se JU, kao englesko you, i prevodi se kao ghostly). Yoo je japanski časopis o sablasnom i okultnom, koji uglavnom sadrži fiktivne priče u tradiciji kaidana, pretežno u proznoj formi, ali ima i stripova. I upravo su ti stripovi iz prvih 6 brojeva časopisa skupljeni u ovo debelo izdanje od preko 300 stranica. Nisu sve te priče ono što bismo mi nazvali hororom, ali... većina jeste.

U antologiji je predstavljeno 11 autora, od kojih su neki novi i još neafirmisani, a drugi "ko je ko?" u žanru. Dakle, spisak autora, redom kako su štampani:
- Morohoshi Daijiro
- Oshikiri Rensuke
- Igarashi Daisuke
- Nakayama Masaaki
- Ito Mimika
- Takahashi Yosuke
- Akiyama Ayuko
- Hanawa Kazuichi
- Maya Mineo
- Hatsu Akiko
- Ohtagaki Seiko

Naslovnu ilustraciju je radio Takahashi Yosuke, jedan od najvažnijih horor-mangaki, koji je gotovo čitavu svoju 30-godišnju karijeru proveo u tom žanru.

Prvo što upada u oči je grafička raznovrsnost materijala. Od Morohoshijevih senki koje pobuđuju sliku večitog sivila do Mayinog jasnog crno-belog kontrasta, od Hanawinih grozota do stila Ito Mimike koji se može opisati kao kawaii macabre, zastupljene su velike razlike u smislu grafičkog stila i tona. Morohoshi, Takahashi i Hanawa su zastupljeni sa najvećim brojem priča (5-6), ali sve su kratke, po nekoliko stranica, dok Ito Mimika, koja ima samo jednu priču, zauzima 60 stranica.

Nisam još stigao sve da pročitam, ali Morohoshijeve priče o Amo-kunu pogađaju pravu suštinu kaidana - jeza bez trunke nasilja.

P.S. Naravno, za sve one koji ne znaju fine nijanse kao što su razlike između "kaidana" i "horora" - iako se ti termini često koriste kao sinonimi - ovde ću reći samo da je "kaidan" pripovedačka tradicija o čudnom, neuobičajenom, neshvatljivom, često i strašnom, ali to nije prioritet. Nalik na Zonu sumraka iz Edo perioda. "Kaidan" nosi sa sobom atmosferu starog Japana i noći bez električnog osvetljenja.

Ali, naravno, japanska noć je bila crnja od drugih.

Horor u japanskom stripu (I)

Ako bi me pitali šta mislim u kojim strip-žanrovima su Japanci superiorni u odnosu na ostatak sveta, verovatno bi mi prvo pali na pamet humor i horor. Naravno, postoji još mnoštvo različitih žanrova i pod-žanrova koje niko sem Japanaca nije uspešno radio, npr. sport, ali pošto su kulturno specifični, nisu mi trenutno korisni za ovakvo poređenje. Reći da su japanski stripovi superiorni u humoru verovatno zvuči mnogima kao svetogrđe, ali oprostiću im u ovom trenutku - humorističkih mangi ima toliko da čovek koji se prvi put susretne sa njima može lako da padne u depresiju ("nikad to neću pročitati"). I s jedne strane bi bio u pravu, pošto veliki deo najboljih stvari nije nikad preveden ni na jedan strani jezik. Ali, ostavimo to za neki drugi put, jer sada želim da kažem par stvari o jednom sasvim drugačijem žanru, samo malo manje obimnom i raznovrsnom.

Sad, ja nisam neki autoritet za američki ili francuski strip (a kamoli italijanski ili engleski ili čiji god), ali ono što sam video (pogotovo kod Evropljana) mi sugeriše da se taj horor bazira na prikazivanju groznog i neprijatnog. Imaju Japanci i toga...ali, imaju i daleko više. Neke priče koje sam čitao su uspele da izazovu jezu u meni bez ijedne nasilne, grozne ili čak samo ružne scene, dokazujući da je izvor najvećeg straha ono što se ne vidi. Ako neko zna više o evropsko-američkom hororu, slobodno neka ubaci komentar.

Tražeći poreklo ovog žanra, našao sam par tekstova u raznim knjigama na engleskom, ali tek kada sam pročitao tekst japanskog autora Jonezave Jošihira (Yoshihiro Yonezawa) stekao sam potpuniju sliku. Prve prave horor-mange su nastale istovremeno među knjigama za iznajmljivanje (kašihon) i u časopisima za devojčice krajem 50-tih. Iako su američki autori olako spremni da proglase Umezua Kazua (Kazuo Umezu) najznačajnijim tadašnjim žanrovskim predstavnikom, Jonezava je potvrdio ono što sam naslućivao iz ono malo pročitanih stripova i pogledanih ilustracija - jednako značajan kao i Umezu, ako ne i više, je bio Mizuki Šigeru (Shigeru Mizuki). Moram reći da je mene Mizuki daleko više impresionirao nego Umezu, ali priznajem da nisam previše vidio ni od jednog, pošto su njihovi opusi zaista ogromni, i protežu se kroz mnoge žanrove i kroz par desetina godina.

Mizuki jeste najpoznatiji po Gegege no Kitaru, međutim, uvek ostaje prisutan problem na koju verziju Kitara ćete naleteti, jer je vremenom bio sve više prilagođavan deci i, jednostavno, neke figure koje se mogu nabaviti ne deluju kao da su iz nekog velikog horor-dela, već pre proizvod moderne industrije igračaka kojom dominira "slatko" (barem u Japanu). No, budite sigurni, Mizukijeva slava kao jednog od najvećih i najuticajnijih manga-autora svih vremena nije neosnovana - posebno kao autora koji je delovao nezavisno od sveprisutnog Tezuke koji, uzgred, nije imao ulogu u formiranju horor-žanra. Mnoga Mizukijeva dela iz kašihon-ere su čist horor i, što može delovati čudno, na neki način nastavljaju tradiciju američkog strip-horora iz doba pre samonametnute restrikcije kojom je taj žanr naglo prekinut. Takođe, s druge strane, Hellboy Mike-a Mignola-e me podseća na nešto što bi Mizuki eventualno mogao da nacrta - čudovišta, demonologija i natprirodno u centru pažnje, anti-heroj, uživanje u crtanju grotesknog... Sličnost je povećana činjenicom da je jedno od najpoznatijih Mizukijevih dela Akuma-kun, što u prevodu znači "Devil Boy". Iako ne postoji fizička ili karakterna sličnost između protagonista, atmosfera ovih stripova je jako slična.

Dole možete videti korice jedne Mizukijeve knjige iz kašihon-ere zvane Yokiden:

Trebalo bi da dobijem jednu zbirku njegovih priča iz tog perioda, pa ću detaljnije pričati o njemu.

Hino Hideši (Hideshi Hino) je još jedan autor koji se često spominje u Americi, ali koji me nije preterano impresionirao. Doduše, još nisam čitao Panoramu Pakla (Jigokuhen), koja se smatra njegovim remek-delom. Kao i Mizuki, voli da prikazuje groteskno, ali nema tu crtačku veštinu ni imaginaciju. Međutim, Hinova glavna ljubav je film, i čuven je kao režiser nekih filmova iz 80-tih koji pripadaju Guinea Pig seriji a rađeni su po njegovim mangama.

I'm back...

... sa dovoljno materijala za sledećih godinu dana!

Nešto poslovnih i privatnih obaveza mi je smanjilo slobodno vreme na minimum tokom prethodnih meseci, tako da sam ga koristio uglavnom za čitanje i gledanje novog materijala a, kada sam pisao, to je bilo samo nekoliko puta za UPPS i BG-Anime. Voleo bih da sam ispunio i zahteve ostalih (Anime Jedinice, recimo) ali, kako ne volim da se ponavljam, odnosno, da pišem o istoj temi na isti način, nisam bio u mogućnosti da napišem išta čime bih bio zadovoljan. Osim ako ne počnu da me plaćaju za tekstove (ajde, ajde, nemojte se stideti!), u kom slučaju ću moći da se posvetim daleko više ovom svom hobiju.

Dakle, krećemo!

Jošida Senša i problem razumevanja apsurdnog humora

Kao što sam najavio, moj tekst o Jošidi Senši je izašao ovde. Hteo sam da napišem više, ali ostao bih nedorečen u nekim stvarima i ne bih mogao da razvijem te ideje do kraja. Recimo, odnos Jošide prema zenu - ne u smislu ličnog stava, već sličnosti postupka. Osim toga, Ucurun desu je samo jedno u moru njegovih dela, i zapostavljati ostale ne pruža pravu sliku o njemu kao autoru. Na primer, tu je Iđimete-kun, čiji istoimeni protagonista liči na hodajuću grudvu i ima tendenciju da eksplodira ako ga neko maltretira. No, mislim da ne postoji ni jedan bitan tekst o Jošidi na evropskim jezicima, dakle, lako je moguće da je ovaj moj prvi, tako da je i ovo veliki korak za početak.

Jošida se pojavljuje u seriji članaka na jednom blogu nazvanoj The Best Obscure Manga. E, sad, što se mene tiče, ovde postoje dva problema. Prvi je u značenju reči obscure. Za koga opskuran? Za moju babu, recimo (nije živa odavno, ali pretpostavimo da jeste), Dragon Ball bi bio opskuran. Ako se jedna manga iz 5 tomova u Japanu proda u preko 3 miliona primeraka, odnosno preko 600 hiljada po jednom tomu - a to su podaci koje sam našao za Ucurun desu -  to je stavlja u red najprodavanijih seinen izdanja svih vremena. Dakle, ako neko hoće da analizira, i još bitnije, razume japansku savremenu kulturu, posebno mange, ne može da ga zaobiđe, i reč obscure slabo prenosi tu informaciju.

I ovde dolazimo do drugog problema koji sam nagovestio gore: mnogi Zapadnjaci (Amerikanci?) jednostavno ne razumeju Jošidin humor. Jedan dokaz je na pomenutom blogu, ali još bolji dokaz bi bio sledeći:

Mnogi će se pitati šta se, dođavola, ovde desilo. Desila se greška u prevodu, eto to se desilo. Jedna jedina reč, ali ne razumem kako je neko ko je prevodio skeč (a to je čovek koji najviše i pokušava da popularizuje Jošidu na Zapadu) mogao da promaši čitavu poentu. Kenđi na drugoj slici kaže: "Tadaima, niisan!" - "Vratio sam se, BRATE!" Ta problematična reč bi se mogla prevesti drugačije (kao kad mi kažemo nekom "brate" iako nema rodbinske veze sa nama), ali ovde se misli bukvalno, baš zbog neverovatnosti situacije - to je barem očigledno. Barem onima koji razumeju autora. Priznajem da mnoge epizode nisam razumeo ni sam, ali tešim se time da je to ili zbog nedovoljnog poznavanja jezika (neke su text-heavy) ili nedovoljnog poznavanja nekih kulturnih okolnosti. S druge strane, mnoge sam razumeo, a par desetina najboljih me je nasmejalo do suza.

Iako se japanski humor često okreće vulgarnostima, Jošidin je neuobičajeno čist od toga - možda ne stopostotno čist, ali takve instance su zaista retke.Više od američke, voleo bih da vidim britansku reakciju na njega.

Sabrana dela Fuđika F. Fuđija i mangalogija u Srbiji

Da biste videli da nisam bio sasvim zaludan poslednjih par meseci, evo čime sam se bavio i šta se sprema:

O Yoshidi Senshi više na UPPS-u u jednom od narednih tekstova.

Prošle godine sam sa jednom knjigom dobio Šogakukanov (2. po redu najveći izdavač u Japanu) propagandni materijal o objavljivanju sabranih dela Fuđika F. Fuđija. On je jedan od najznačajnijih ljudi u istoriji mange i japanske pop-kulture uopšte i svako ko želi da bolje shvati Japan uradio bi mudru stvar da prouči njegov opus. Zajedno sa svojim prijateljem Fuđikom Fuđiom A. objavljivao je dela pod pseudonimom Fuđiko Fuđio. Kada su se razišli, 1987. godine, svako je dodao po slovo tom imenu (F = Fuđimoto, A = Abiko, njihova prava prezimena) i podelili su zaostavštinu. F. Fuđio je uzeo većinu radova namenjenih deci i neka SF ostvarenja, dok je Fuđio A. danas najviše poznat po crnohumornim komedijama.

Elem, Šogakukan je odlučio da objavi kanzenban kolekciju dela Fuđika F. Fuđija, počevši od sredine prošle godine, zaključno sa sredinom ove. Kanzenban je reč koja označava završeno, potpuno, savršeno izdanje i predstavlja protiv-argument svima koji misle da su japanske mange... hm, disposable. Takvo izdanje je namenjeno najzahtevnijim kolekcionarima. Kolekcija će imati 33 toma, svi u formatu A5, i sastoji se iz sledećih dela:

- Doraemon, 8 tomova (original ima 45 normalnih paparbackova - pa vi vidite koliki su ovi novi "tomovi");

- Obake no Q-taro (Duh Q-taro), 5 tomova;

Dobroćudni kućni duh Q-taro je jedan od prvih likova kojima se Fuđiko Fuđio proslavio

- Paaman (Perman, "Superman bez Su-"), 8 tomova;

- Kiteretsu Daihyakka (Enciklopedija Kiterecu), 2 toma;

- Esper Mami, 5 tomova;

 Jean Grey kada je bila mala... um, ne, ovo je Mami, esper (korisnik ESP-a), sa svojim ljubimcem Konpokom, nekom mešavinom lisice i rakuna

- Bakeru-kun, 1 tom;
- Umi no Ouji (Princ mora), 3 toma;

- Jungle Kurobee, 1 tom.

Ovde nema nekih poznatih dela kao što je 21emon, ali da ne sitničarim sad... Fuđiko F. Fuđio, koji je umro 1996, ostavio je za sobom oko 46000 stranica, odnosno, nekih 3500 kratkih priča. Doraemon je verovatno najuticajnija kulturna ikona čitavog Dalekog istoka, više nego Tezukin Moćni Atom, i o tom fenomenu pišem tekst koji će već biti negde objavljen.


Iako sam počeo da kupujem normalno izdanje Doraemona, izgleda da je vreme da se prebacim na kanzenban! Zanimljiv je podatak da je moj primerak prvog toma, u ediciji Tentomushi Comics (Bubamara Comics), 184. tisak (2005.)!!! E, TO je popularnost.

Treće (i možda najbitnije), pošto sam potpuno i apsolutno nezadovoljan predstavljanjem mange na ovim teritorijama, pogotovo u odnosu prema animeu, čija prezentacija je dostigla određenu zrelost, tako da sad svako može da pronađe na srpskom jeziku različite pristupe i nivoe stručnosti u opisima, sistematizaciji i, čak, kritici animea, za mange je situacija više nego jadna. Stoga sam preduzeo određene korake i izgleda da ću imati priliku da predstavim javnosti (nazovimo to "javnošću"!), prvi put u Srbiji u potpunom obliku, šta manga jeste - strukturu, semantiku, estetiku, kulturne odlike, itd. - kroz poređenje sa drugim strip-tradicijama. Likovi sa krupnim očima? To je samo jedan aspekt nekih kategorija mangi, ne svih. Više o tome na tribini o kojoj ćete biti obavešteni blagovremeno.

Jošida Senša i apsurdni gegovi

Jošida (Yoshida Sensha) je jedan od najkultnijih mangaka. Uglavnom radi u formi yon koma - manga u četiri slike, koje se prate odozgo na dole. Kratka humoristička manga bez nekog smislenog narativa ima dugačku istoriju u Japanu, ali on je, zajedno sa Aiharom Kođijem (Aihara Koji) uneo u nju dah svežine i maštovitosti. Poslednjih godina je postao kultan i van Japana, i čak je i blog Same Hat! uzeo ime iz njegovog legendarnog stripa:

Postoji i genijalni omaž ovom stripu, u produkciji rootstudija:

Evo još malo Jošide, sve zahvaljujući pomenutom blogu Same Hat!:

DODATAK:

Evo još jednog kaiša, ali u boji, kako izgleda u originalu:

Kyogoku Natsuhiko i rekonstrukcija mitova, deo II

"Tama nije samo tamo gde nema svetlosti. Ona je svugde." (Leto ubumea)

Serija Hyakkiyagyo vrti se oko Chuzenji-ja Akihika, poznatijeg kao Kyogokudo, po nazivu knjižare koju drži, koja prodaje samo polovne knjige. Okruženost knjigama je ključna za njegov karakter - veći deo vremena Chuzenji provede čitajući i čekajući mali ali pouzdan broj mušterija, i tako njegovo znanje ima dubinu i širinu jedne biblioteke. Ima on i drugu stranu, stranu čoveka od "vere" - šinto sveštenik i onmjođi (onmyoji), naslednik tradicije velikog Abe-no-Seimei-ja, najpoznatijeg od svih onmjođija, praktikanata jedne drevne magijske tradicije starog Japana, iz vremena pre nego što su samuraji imali značajnu ulogu.

 

Pentagram, znak Abe-no-Seimeja i njegovog naslednika Kyogokuda

Čarobnjak, prosto rečeno? Formalno, da, ali Chuzenji je sasvim racionalna osoba, do te granice da svi ostali deluju i delaju neracionalno u poređenju s njim, čak i oni koji se kunu u razum i smeju sujeverju. Nije stvar u tome da li on veruje ili ne u religiju i tradiciju koju zastupa; stvar je u tome što on priznaje njihovu praktičnost i time razlog za njihovo postojanje. Moglo bi se reći da mu je osnovni moto "neki ciljevi opravdavaju sredstva". Nema magije u ovoj seriji romana, osim one kojom Kyogoku vezuje čitaoca. Ali recimo da ima elemenata naučne-fantastike tu i tamo, vrlo blage.

Žanrovski, radi se o kriminalističkim romanima sa dosta elemenata horora i filozofskog traktata. Ovde je Kyogokuov postupak upravo suprotan onome što je radio u kratkim pričama koje sam opisao ranije - objašnjava sve, nalik na Herkula Poaroa koji okuplja sve umešane likove u poslednjoj sceni da bi im opisao Zločin Kako Se Zaista Odvio.

Nabrajanja romana u seriji nas ne bi odvelo nikud - koga baš zanima, može da pogleda na Wabisabinom blogu. Za nas ovde dovoljna je informacija da je svaki roman napravljen oko jednog mita, odnosno, nekog bića iz japanskog folklora, i jedne teme. Leto ubumea se, naravno, bavi ubumeom, što će reći personifikovanim žaljenjem žene koja je umrla na porođaju. Što bi kao temu romana postavilo rođenje. Iako se u smislu piščevih teorija o ulozi i poreklu mita kao najlakše nameće poređenje sa Jungom i teorijom arhetipova, Frojd i njegov učenik su zaista spomenuti u romanu, ali ne baš sa pozitivnim predznakom. Ne, to bi ionako bilo suviše lako. Pravo poređenje bih pre napravio sa nekim antropološkim teorijama, recimo onim Kloda Levi-Strosa (Claude Lévi-Strauss) o mitu kao sredstvu za rešavanje protivrečnosti. Naravno, to je samo prvi utisak, a za ulaženje u dublju analizu bih morao da se podsetim detaljnije pomenutih antropoloških radova.

Pozornica je postavljena u Japan 50-tih, tik posle Drugog svetskog rata. Zašto se Kyogoku opredelio za to vreme, ne mogu biti siguran. Moje nagađanje je da je to vreme još bilo pogodno za formiranje lika kao što je Chuzenji, koji pretenduje skoro na sveznanje. Danas, u doba visoke specijalizacije, to bi bilo mnogo teže. Drugo, to doba je idealno kao poprište sukoba Starog i Novog, Mita i Nauke, novog demokratskog poretka i duha starog militarističkog režima. Japanski zločini iz rata se otvoreno priznaju i stara uverenja se dovode u pitanje, što me ne čudi znajući Kyogokuove sklonosti - još je Mizuki bio najveći kritičar tadašnje japanske politike, i u počast tome nacrtao je neke od najboljih (anti-)ratnih stripova ikad. Nema ljubavi između kamikaza i jokaja. (Mogu se i kamikaze definisati kao jedan mit, politički korisno usmeravanje ludila, personifikovan oblik kolektivne noćne more jednog društva, ali to bi nas sada odvelo predaleko.)

Sa svojih 600 strana, Leto ubumea je jedan od kraćih romana iz pomenute serije. U engleskom prevodu ima oko 320 i taj prevod je meni bio sasvim dobar, izgubivši možda nešto na fluidnosti, ali sačuvavši smislenost i erudiciju originala. Kyogokuov stil je teško emulirati u prevodu, prvo, zato što često koristi ne-toliko-poznate ili arhaične kanđije, a drugo, zato što je opsednut detaljima oko čitljivosti - nijedna rečenica se ne prelama preko dve stranice. Kao što sam rekao u prethodnom postu, Kyogoku sam radi naslovne ilustracije i u čitavoj ovoj seriji one uvek prikazuju mitsko biće koje određuje temu, obično u nekoj ukiyo-e interpretaciji.

 

Mouryou no Hako, drugi roman u seriji

Nisam video preterano mnogo mišljenja na internetu o ovom romanu - kada odbacimo ona potpuno bezvredna, ostaje ih tek nekoliko merodavnih.  (Dobrovoljno bih žrtvovao svoj blog kada bi to imalo za posledicu ukidanje i brisanje 99,99 posto onoga što se piše na netu!) U jednom "mišljenju" se kaže da je roman rešen svojevrsnom deus ex machinom - osim što se previđa činjenica da je od početka roman vođen ka tom završetku, i da je još na prvim stranicama dat nagoveštaj teorije čijim je logičkim produženjem uobličeno razrešenje. Može neko voleti ili ne te teorije, ali to je već sasvim drugo pitanje. Kyogoku je pisac ideja, možda, što nikako ne znači da mu je stil u drugom planu. Kao što rekoh, obraća pažnju na sitnice, do nivoa opsednutosti čak, ali sve što imam na raspolaganju je prevod na engleski, koji je kao jezik po prirodi stvari toliko različit od japanskog da mi je svako realno poređenje stila nemoguće. S druge strane, ako ste pisac ideja, onda morate da se potrudite da te ideje budu zanimljive. Roman je protkan diskusijama o prirodi religije, nauke, memorije, snova, o alhemiji, poreklu budističke boginje Kišimođin... Ne zove se slučajno Chuzenji Kyogokudom. On predstavlja usta svog tvorca i romani mogu biti posmatrani kao prezentacija njegovih teorija, ali time bismo titanski grandiozno promašili suštinu. U književnosti su nam književna merila osnovna, i knjiga je sasvim vešto napisana s tom svrhom - da uzbudi, iznenadi, uznemiri i, po mogućstvu, pruži katarzu. Međutim, meni je to teoretisanje bilo posebno fascinantno, i Kyogoku mi je bio dobar podsetnik da ne postoje dosadne teme, već samo dosadni predavači.

No, vratimo se na "mišljenja". U drugom se kaže kako roman podseća na animee (???) i poredi se sa delima Dana Browna (??????). Wabisabi, koja je pročitala čitavu seriju na japanskom, plus još neke Kyogokuove eseje, plus studirala jezike, i zna šta priča, upotrebila je poređenje sa "učenim trilerima Umberta Eka", Imenom ruže i Fukoovim klatnom. Andrew Cunningham, koji takođe zna šta priča (i od koga sam prvi put i čuo za Kyogokua), upotrebio je poređenje sa Nealom Stephensonom, što je bio poziv na intelektualnu žurku koji nisam mogao da odbijem (damn, još mi Cryptonomicon stoji negde nepročitan). Vertical, američki izdavač koji je izdao Leto ubumea, iznosi jedno loše odmereno poređenje sa Neilom Gaimanom koje možda služi kao dobar marketinški potez. Kao što je rekao neko na Cunninghamovom blogu u divnom primeru slovne permutacije, nije Kyogoku japanski Neil Gaiman, već je to Kogyoku (= Kogyoku Izuki, autorka mračne fantazije Mimizuku to Yoru no Ou, što grubo prevedeno znači nešto poput Sove i Kralja noći). Ali, to je priča za neki drugi put.

Romani nisu ispričani kroz Kyogokudove oči - on je ključni racionalni element koji rešava slučajeve, ali čitalac provodi više vremena sa nekim drugim likovima. U Letu ubumea radi se o Sekiguchi-ju Tatsumiju, piscu palp romana i Kyogokudovom prijatelju, čoveku sklonom napadima depresije, često u strahu od ljudi i stoga idealnim da prenese teskobu primordijalne tame na čitaoca. Sinopsis bi ličio na neki priručnik abnormalne psihologije i neću ovde nikom kvariti eventualno zadovoljstvo devičanske inicijacije u priču.

 

Jorougumo no Kotowari, peti roman

Hyakkiyagyo nije jedino što je Kyogoku napisao, nije čak ni većinski deo - njegova bibliografija je ogromna. Roman Kousetsu Hyaku Monogatari, koji mu je doneo Naokijevu nagradu, i po kojem je urađena anime serija (Requiem from the Darkness), nešto je sasvim drugo. Kao i u Americi najavljeni Loups=Garous, priča o antiutopijskoj budućnosti u kojoj je kontakt među decom sveden na minimum. Što mi ostavlja dovoljno materijala za buduće postove...

U svakom slučaju, u eventualnom nastavku ću dublje ući u teme i motive jedinog do sada pročitanog romana o Kyogokudu (sa puno spojlera!); moguće teme će biti i neke stvari dotaknute u ovim knjigama: onmjodo, kineska teorija o 5 elemenata, Hanaoka Seishu, profesor Fukurai Tomokichi i nensha (psihička fotografija)...

Kato Toshiaki

Pre nego što nastavim o Kyogokuu, evo nečeg sasvim drugačijeg:

Japan ima dosta dobrih ilustratora (nezavisno od manga-crtača), i skrenuta mi je pažnja na neke. Kato Toshiaki je jedan od njih.

 

Fantom iz opere

Moram priznati da ne znam ništa o njemu (njoj?) - Toshiaki je muško ime, ali pseudonimi su mogući - čak ni japanska vikipedija nema info, pa ne mogu biti siguran.

Kyogoku Natsuhiko i rekonstrukcija mitova

Prethodna dva meseca ili više sam bio zauzet istraživanjem života i dela ovog čoveka. Ako je neko imao priliku da čita najnoviji dodatak mojoj kolumni na UPPS-u, u uvodu sam spomenuo "pisca koji u svom opusu ima više zanimljivih ideja od čitavih književnih žanrova". To je to. Kyogoku Natsuhiko. Triler, horor i psihološko-filozofski roman, sve u jednom. Stvorio sam približnu sliku pošto sam prešao sve što mi je pristupačno: roman Leto ubumea (Ubume no natsu), tri kratke priče objavljene u antologiji Kaiki i dve animirane TV serije rađene po njegovim delima - Mouryou no Hako i Kousetsu Hyaku Monogatari, poznat na Zapadu kao Requiem from the Darkness; pregledao sve izvore informacija na engleskom jeziku, i neke na japanskom; dosađivao ljudima koji odlično govore japanski da bih saznao neke stvari; dubio na glavi na krovnoj anteni ne bih li prizvao božansku inspiraciju tamo gde je sve drugo omanulo, itd. (Dobro, malo fantazije nije na odmet, zar ne?) Nisam pogledao igrane filmove i TV specijale rađene po njegovim delima, ali kako sam čuo da su neki od njih katastrofalno loši, uzdržavam se do nekog eventualnog napada neverovatne želje za patnjom ili samouništenjem.

Pravim imenom Oe Katsuhiko, Kyogoku je rođen 1963. na Hokaidu, velikom severnom japanskom ostrvu. Završio je dizajnersku školu i to je njegov drugi posao i danas, kada drži kompaniju koja se time bavi, i u čijem okviru sam dizajnira svoje knjige. Još jedna njegova oblast ekspertize je japanski folklor. Veliki je fan manga autora Mizukija Shigerua, koji je posle Drugog svetskog rata probudio interesovanje japanske javnosti za poluzaboravljena predanja. Kyogoku je član nekoliko udruženja koja imaju veze s tim.


Jedna grupa koja ima Kyogokua u svom sastavu je Sekai Yokai Kyokai - Svetska organizacija jokaja. "Svetska" je termin koji može da zavara - ja znam samo za tri člana, mada je moguće da ih ima još. Mizuki je predsednik, a Aramata Hiroshi, takođe pisac i istraživač misterioznih fenomena, autor enormno popularne serije okultne fantastike, Teito Monogatari, treći je član. Sva trojica su učestvovali na snimanju filma Miikea Takashija Veliki rat jokaja (Youkai Daisensou) iz 2005. kao savetnici u jokajskim pitanjima. Dečji film, ali tehnički među najboljim koje je Miike uradio. Kako je čudno sada videti listu imena koju su naši filmski kritičari kopirali sa stranih sajtova i koja se navode kao "producenti":

Shigeru Mizuki
Hiroshi Aramata
Natsuhiko Kyogoku
Miyuki Miyabe

Caka je, naši filmski kritičari, koji obično Miikeu pišu panegirike, ne znaju da je u ovakvoj skupini on najbezazleniji lik (osim možda Miyabe, koja je dama, pa ćemo je odvojiti od ostalih).

Kyogokua vezuje još jedna karika sa Miyabe - oboje su članovi književne grupe Osawa Office, čiji je treći i ključni član Osawa Arimasa. Oni važe za najveći bastion kriminalističkog žanra u Japanu i svo troje su dobitnici najprestižnije japanske nagrade za "popularnu" literaturu - Naoki. Naravno, pod "popularnom" se misli na celokupnu žanrovsku književnost, ali to je nešto što ne bih izdvajao u smislu kvaliteta od "čiste" književnosti, koja često ume da bude dosadna i da se davi u sopstvenom samozadovoljstvu.

Rukopis svog prvog romana, Leto ubumea, Kyogoku je doneo najvećem izdavaču u Japanu, Kodanši, i rezultat je bio ogroman uspeh posle objavljivanja 1994. Milion prodatih primeraka i stvaranje posebne književne nagrade za nove pisce fantastike i trilera, Mephistove (po nazivu Kodanšinog književnog magazina).

 

Prvo japansko izdanje Ubumea

Leto ubumea je samo prvi roman u dugačkoj seriji zvanoj Hyakkiyagyou (Noćna povorka stotinu demona) ili Kyougokudou, po glavnom protagonisti. To je i za sada jedini njegov roman objavljen na engleskom (od strane Verticala), mada se za maj planira i Loups=Garous (A Werewolf in Tokyo) koji ne pripada pomenutoj seriji, a čiji će američki izdavač biti Viz, u sklopu edicije fantastične književnosti Haikasoru.

Sledeći put više o samim delima, temama i stilu.

Japanske priče o sablasnom

"Bez vere ostaje samo strah."
Berserk

Problem sa Japanom, ili bolje rečeno, problem za ljude koji žele da se bave Japanom, je taj da, ako je u ovoj našoj zapadnoj tradiciji teško sa sigurnošću pratiti nastanak i razvoj nekog kulturnog fenomena, u japanskoj tradiciji je to barem nekoliko puta teže. Čudna, izlomljena istorijska putanja dovela je do palete različitih uticaja koji su dalje doveli do spajanja različitih i, često, potpuno "kontradiktornih" elemenata. Kažem "kontadiktornih", pod navodnicima, jer mnogi pojmovi koje smatramo isključivim su takvi samo zahvaljujući semantičko-lingvističkoj zbunjenosti naše svesti i dugoj tradiciji nerazumevanja povezanosti razuma i vere. Može li pojava biti strašna, a istovremeno i smešna? Može li umetničko delo biti melodramatično, a ipak istinski tragično? Neki kritičari bi vam verovatno na ovo drugo pitanje odgovorili da ne može, ali priđite da vam šapnem nešto: ti kritičari greše.

Ostaviću sad na stranu lingvističke nedoumice, ali ne brinite, neću ih zaboraviti. Vratićemo se na njih drugom prilikom. Danas sam samo hteo da napišem koju reč o specifično japanskom žanru čudnih priča, čija se tradicija ipak donekle može pratiti (osim ako niste filmski kritičar, u kom slučaju ćete biti potpuno zbunjeni, i pokušaćete da nadomestite tu zbunjenost bogatstvom misleading informacija).

U japanskom jeziku reč kaidan označava pripovedačku tradiciju o okultnom, sablasnom, čudnom... O neobjašnjivom. Međutim, kako ta reč obuhvata više od pisanih dela (recimo, i usmenu tradiciju), naziv koji je u Japanu prihvaćen za odgovarajući književni žanr je kaiki shousetsu (čudna fikcija). Sličan senzibilitet se može pratiti i izvan književnosti - u slikarstvu, u yurei-ga žanru, kao i među odabranim štampanim ilustracijama Edo perioda poznatim kao ukiyo-e. Ne sme se zanemariti ni pozorište, gde je Tsuruya Nanboku IV početkom 19. veka napisao neke sablasne priče čiji su motivi kasnije obrađivani u svim medijima.

Kaiki ima dugačku tradiciju - računa se da se početkom žanra mogu smatrati neke zbirke iz druge polovine 17. veka. I kad kažem "početkom ŽANRA", na to i mislim: početak tradicije koja ima za cilj izazivanje estetizovanog straha (ili drugih srodnih emocija) u čitaocima. Mnoga čuvena imena japanske književnosti nalaze se na listi autora koji su poklonili nešto specijalno tom žanru: od Uede Akinarija i njegovog Ugetsu Monogatarija iz 18. veka, preko Lafcadija Hearna, opsednutog japanskim folklorom, Natsumea Sosekija i njegovog učenika Uchide Hyakkena, Akutagawe Ryunosukea i Edogawe Rampoa do Kyogokua Natsuhikoa i Miyabe Miyuki, dvoje od najvećih žanrovskih pisaca u Japanu danas. Sledi kratko poređenje poslednjih dvoje, na osnovu priča koje se mogu čitati u izvrsnoj antologiji Kaiki: Uncanny Tales from Japan.

Za one kojima su njihova imena nepoznata, reći ću da sam ih pominjao tu i tamo i pominjaću ih i dalje. Za neki detaljniji uvod biće prilike - i ovaj post, takav kakav je, dovoljno će me iscrpeti i bez toga. Radi se o dvoje pisaca bez kojih je nezamisliva svaka priča o misteriji, trileru, hororu, kaikiju i fantastici uopšte u modernoj japanskoj književnosti.

Tri kratke Kyogokuove priče čudnih naslova ("Ko ih je napravio?", "Šta želi?", i "Gde je bila?") dosta se razlikuju od priče Futon beya (Soba za futone; futon = dušek za spavanje) visokopoštovane i izvrsne Miyabe Miyuki: po dužini, po stilu, po načinu na koji izazivaju reakciju u čitaocu. Njegove su kratke, svega par stranica po priči; njena je duža od sve tri zajedno i detaljnije prati postupke svojih likova. Nezahvalno je pričati o stilu kada se čita engleski prevod (kao što sam ja čitao), iako će razlike biti očigledne svakome ko pročita priče, ali što se tiče poslednjeg poređenja, kod Kyogokua prava jeza nastupa tek posle čitanja poslednje rečenice, dok kod Miyabe upravo tu nastupa olakšanje. Sada mi je sasvim jasno kako je Miyabe uspela da pretoči predivnu video-igru Ico u roman - podvig koji bih do skora smatrao nemogućim, jer Ico se zasniva na atmosferi, a 500 ili više stranica građenja atmosfere bi bilo stvarno... previše - njeno oko za psihološke nijanse i često prizivanje mraka kao ambijenta u svojim delima idealni su za takvu obradu.

Zbirka priča Ayashi Miyabe Miyuki

Ove Kyogokuove priče su najbolji primer poente koju želim da napravim: one su čudne zato što ruše temelje ljudskog poimanja kako svet funkcioniše. Razlika u odnosu na zapadnjačku tradiciju je očigledna: prvo, nema objašnjenja. Kyogoku vrlo svesno naglašava odsustvo objašnjenja, pa čak i želje da ga da (za razliku od Miyabe, koja je tu naklonjenija modernom zapadnjačkom senzibilitetu). Ako je pripovedač takvih priča vešt, ukrasiće ih sa dovoljno realističnih detalja da čitalac poveruje u dešavanja, a onda će uvođenjem neobičnog ili, bolje rečeno, nemogućeg da stvori unutrašnji konflikt u čitaocu rušeći stubove njegove vere u red stvari. Iz toga proizlazi sav "horor" situacije. Uglavnom nema ni nasilja - druga razlika u odnosu na zapadnjačke pandane. Međutim, zato je moć kaiki priča, bar onih boljih, neokrnjena dugo nakon njihovog čitanja.

Mnogim čitaocima ove priče možda neće biti ni najmanje "strašne", ali to sve zavisi od očekivanja, tj. kakva vrsta "straha" se očekuje. Time literarna vrednost samih dela nije ugrožena. S druge strane, ako ima istine u Lavkraftovoj izreci da je najjača vrsta straha strah od nepoznatog, onda ove priče kriju samu esenciju straha, jer vas teraju da na trenutak poverujete da ne poznajete ni ono u šta ste verovali čitavim svojim bićem, naglašavajući trenutak iz koga je proterana svaka logika, čak i sopstvena.

Kyogokuov Furui Kaidan

Lingvistička zagonetka

Pre nego nastavim svoje običavanje neobičnog i oneobičavanje običnog, izneću nešto što mi je na umu već neko vreme - problem koji se javlja pri transkripciji japanskih imena. Neki od vas to znaju, ali ponoviću: japanska (a i korejska) lična imena se pišu u formatu prezime + ime. Prevodioci obrnu taj redosled (a po meni potpuno nepotrebno, jer ta imena su prepoznatljiva i razlikuju se od naših). Međutim, ni to ne bi bio problem kada bi bili dosledni u tome; pošto nisu, jeste problem. Brojni su slučajevi (sve češći u skorije vreme) da se zadržava originalni oblik i tako dolazimo do situacija da više ne znam šta je prezime, a šta ime, ako nisam unapred upoznat sa politikom izdavača, ili ako se ne radi o poznatim prezimenima. Neki to rešavaju tako što prezimena pišu VELIKIM slovima, a imena malim. Kako su lingvisti izgleda greškom zapisali pravila u vetru umesto u kamenu, a vetar je ćudljiv, nastala je čitava zbrka, čijem razrešenju ću ja dati svoj skromni doprinos tako što ću ubuduće na ovom sajtu pisati japanska imena u originalnom formatu:

Prvo PREZIME, zatim IME.

Hvala na razumevanju.

O Lavkraftu, mangama, uticajima i jokajima

Jason Thompson, američki strip-autor još poznatiji kao manga-fan, urednik, istoričar i kritičar, glavni autor čuvenog Kompletnog vodiča za mange (Manga: the Complete Guide), objavio je zanimljiv tekst The Long Tentacle of H. P. Lovecraft in Manga, u kome se osvrće na dokazane i nedokazane uticaje Lavkrafta na japansku kulturu, mange, animee, video-igre i (zadržite dah da se ne biste onesvestili) moe.

(Da li svi znate šta je moe? Ako ne znate... ovde se mišljenja razlikuju. Protivnici te pojave tvrde da ništa niste propustili i da možete da živite i dalje kao relativno srećna i ispunjena osoba - u svakom slučaju sretnija i ispunjenija nego kada biste znali šta je moe. Nasuprot tome, podržavaoci će vas smatrati ljudskim bićem samo formalno. (Vidite li moć moe na delu!? Zauzela je čitav odeljak ovde iako je niko nije zvao! Zato sada zvanično objavljujem da je moe ženskog roda!))

Vratimo se na Thompsona. Dodiruje mnogo različitih pristupa i dela, od kojih sam za neke znao, a za neke ne. Chiaki Konaka, Daijiro Morohoshi i Junji Ito dobijaju svoje mesto u priči, a Thompson čak iznosi i genijalnu ideju da bi bilo dobro kada bi neko pisao imena stvorenja iz cthulhu mitova izmišljenim simbolima kineskog pisma, i tako ih načinio neizgovorljivim. Kako je Thompson veliki fan i Lavkrafta i mangi, sigurno je da dobro poznaje problematiku. Međutim, u umetnosti često nije lako raščlaniti šta je došlo odakle, a za Japan to važi više nego za većinu drugih kultura. Prvo, zato što mnogo toga još ne znamo o njima; drugo, zbog njihovog mentaliteta, zbog težine zadatka izvlačenja informacija iz autora, što će da zavije svaki mogući uticaj u ruho misterije, osim ako nije preterano očigledan. Ipak je ponekad moguće izvući informacije, i ja sam čitao dosta takvih "eye-opening" intervjua, ali tu mi je zanimljivo da sami autori često navode uticaje različite od onih koje im zapadni kritičari pripisuju (ili bi im pripisali). Recimo, Morohoshi je spomenuo švajcarskog slikara Arnolda Beklina (Arnold Böcklin) kao nekoga čije radove voli i dovoljno je videti neke njegove pejzaže, a onda pogledati Beklinovo Ostrvo mrtvih, i svako će videti sličnost. Ali, da li je Morohoshi video tu sliku u svojoj mladosti pa je neposredno uticala na njega, ili tek kasnije, pa je samo osetio srodnost? To će ostati misterija. Kada smo već kod Beklina, meni je njegov autoportret jedan od omiljenih u istoriji slikarstva:




















Thompson se poziva na jednu knjigu, Night Voices, Night Journeys, koja je relativno pristupačna našim ljudima jer je na engleskom jeziku. U stvari, radi se o antologiji posvećenoj japanskim interpretacijama Lavkrafta, Lairs of the Hidden Gods (Hishinkai u Japanu), koja se sastoji od 4 toma u engleskom izdanju:
1. pomenuti Night Voices, Night Journeys;
2. Inverted Kingdom;
3. Straight to Darkness;
4. The Dreaming God;
Čitavu antologiju je objavio Kurodahan Press, od 2005-2007, a oni znaju šta rade. Radi se o grupi iskusnih profesionalaca koji imaju kancelariju u Tokiju i dobro poznaju jezik i tradiciju Japana. Pored priča ubačeni su i teoretski tekstovi. Naslovne ilustracije je obezbedio Akihiro Yamada, čuveni ilustrator i manga-autor (primer ispod je za Inverted Kingdom):




















Stigosmo i do japanske reči 妖怪, koja se može često sresti u delima koja Thompson pominje u svom tekstu. Po međunarodno usvojenoj transkripciji pravilno se piše youkai, a za naše potrebe potpuno ću je asimilovati u srpski, pa će postati jokaj. Jokaj je naziv za... jokaje, kao što reče Matt Alt, pisac jedne knjige o tim bićima japanske mašte. Da parafraziram istog pisca, svaki drugačiji prevod 妖怪 bi bio analogan prevođenju reči sake sa "(japanska) rakija", ili samurai sa "(japanski) vitez". U praksi su do sada bili i "čudovišta", i "goblini", i "duhovi"... Sve je to pogrešno. Poseduju neke osobine koje ih odvajaju od svih pomenutih termina koji navode na krivi trag. U skorije vreme sam bio okupiran proučavanjem tog pojma, pa će uslediti detaljna analiza. Za sada, evo jednog primera - jokaja poznatog kao futa-kuchi-onna (Dvousta žena):

Azumi

Jedna manga koju sam čitao ovih dana je Azumi. Naslov od jedne reči, tako lak za pamćenje. Idealan za prevodioce - nema skrivenih značenja, nema ni potrebe da se pročita čitavo delo ne bi li možda bio pronađen trag dvosmislenosti ili značenja koje je autor sakrio u naslovu. Žensko ime kao naslov jedne od najboljih mangi istorijsko-samurajske tematike ikada. Sve upućuje na savršen početak. Pošto se radi o ogromnom delu, nemoguće mi je da vidim na osnovu prvog toma kako će se stvari odvijati. Međutim, sledi par napomena.

Postoje dve serije poznate kao Azumi. Nisam u pravo vreme znao tu za mene vrlo bitnu informaciju i greškom sam prvo naručio ovu drugu. Što, u krajnjoj liniji i nije strašno - autor je isti. Yuu Koyama je jedan od značajnijih manga autora i uglavnom se bavio žanrovima koji imaju jaku akcionu komponentu. Prva Azumi je rađena od 1994-2009, i izlazila u časopisu Big Comic Superior. To je jedan iz linije Šogakukanovih časopisa Big Comic, namenjene odraslima. Završena je i sakupljena u 48 tomova; nisam mogao da čekam neko naprednije izdanje, iako, gledano sa praktične strane, 48 tomova je stvarno mnogo. Ne bi to bio problem da mi je knjižara u dometu kretanja, ali tolike stvari dovlačiti poštom nije jeftina rabota. No, dobro, sam sam to tražio... Ako Koyama postigne da želim da kupim svaki sledeći tom, biće vredno svake pare.

E sad, posle završetka te serije Koyama je započeo drugu Azumi. Zahvaljujući svom relativno površnom poznavanju japanskog nisam siguran da li se radi o zvaničnom nastavku, tj. da li su te dve Azumi ista osoba. Sigurno izgledaju isto. Razlika u naslovu je formalna: prva serija se piše あずみ, druga jednostavno "Azumi". Druga ima za pozornicu doba umiranja šogunata, Bakumacu period sredine 19. veka. Prva... ne znam. Nije lako čitati japanska imena ljudi i mesta, koji bi mi možda mogli biti jedina odrednica, jer u prvom se tomu, zahvaljujući zahtevima radnje, godine nigde ne spominju. Na osnovu filma sam mislio da se događa ranije, međutim, više nisam siguran koliko je film veran priči. Već sam overio da duhu svakako nije.

Snimljena su dva igrana filma, od kojih sam gledao samo prvi. U Japanu je izvođena i pozorišna predstava, a postoji i video-igra i paćinko-kabinet i šta sve ne, dakle, pravi zlatni rudnik. Jedino što ne postoji je želja izdavača da objave mangu na Zapadu, ali o tome ću kasnije.

Ukratko, radi se o grupi dece koju obučava za borbu misteriozni starac koga znaju samo kao Điđija (Jiji), što bi se moglo prevesti kao Čiča, i koji im je bio i otac i majka dok su živeli u prirodi, retko viđajući ljude. Posle deset godina provedenih tako, Điđi počinje da im daje zadatke, od kojih se svaki može sumirati rečju "ubij": žene, decu, starce, voljene osobe, nije bitno ko je ko, bitno je da dobije savršene ubice. Preko svega se nadnosi zloslutna senka političkih manipulacija. Azumi je najbolja u toj grupi mladih i naivnih ubica.




















Serija poseduje dobar balans drame i akcije. Što se tiče prvog, nisam merodavan da sudim o tome, bar ne dok ne budem razumeo sve izgovoreno. Ali što se tiče drugog, Koyama je među najvećim majstorima u svetu mangi. Ni Rurouni Kenshin, ni Kozure Ookami (Lone Wolf and Cub), ni Mugen no Juunin (Oštrica besmrtnika), ni Vagabond, ni Shigurui ne dostižu lepotu Azumi u akciji. Nije potreban ni čitav rečnih nepoznatih pojmova na kraju knjige da bi ne-Japanci razumeli dešavanja, kao što je urađeno sa Lone Wolf-om.

Radnja teče, ne, trči, ali lako i graciozno, kroz čitavu prvu knjigu. Nema filera, nema sećanja i vraćanja u prošlost, tako omiljenih kod mnogih autora. Nadam se da ih neće biti ni kasnije (koliko čujem od ljudi koji su čitali, neće) i da Koyama neće spasti na taj standardni mehanizam praćenja priče: par tomova pratimo glavnog junaka ili junakinju, o kojima ne saznajemo mnogo, osim da njihova prošlost skriva neku mračnu tajnu; onda se radnja pomera u prošlost, itd. Ovde nema ni potrebe reći mnogo o prošlosti likova, osim o samom Điđiju, koji je bitan za čitavu priču samo onoliko koliko je bitan za Azumi. Ukiha, Hyuuga, Amagi, Nagara i sama Azumi ulaze u život čitalaca tačno tamo gde je i potrebno: u danu kada im Điđi otkriva svrhu obuke.

Koyama takođe pronalazi dobar balans komičnog i tragičnog, što u prevodu znači "tragična priča začinjena humorističkim situacijama". Budući da je odrasla među dečacima, van kontakta sa ženskim svetom, Azumi je zbunjena sopstvenom seksualnošću. Izraz lica kada baca pogled na penis jednog od svojih drugova, stavljenog u nezavidan položaj zato što se šalio na njen račun, je priceless.




















To nas dovodi do crteža i predstavljanja likova. Koyama je stara škola i crta likove karikirano do te mere da je svaki jedinstven i prepoznatljiv. I tu se zaustavlja. Pejzaži su rađeni vrlo detaljno i realistično, i to je bila karakteristika autora gekige od kojih je Koyama i potekao. Na početku karijere je radio kao asistent jednog od najvećih - Takao Saito je bio njegov poslodavac i, donekle, učitelj. Samo donekle, jer je Koyama oduvek težio sopstvenom stilu. Pre Azumi je radio na par mangi slične istorijske tematike, i nekoliko sportskih.

Zanimljivo bi bilo poređenje sa najpoznatijom Saitovom kreacijom, ubicom poznatim kao Golgo 13. Azumi je vrlo dugačka manga, ali Golgo je tri puta duži i još uvek nezavršen. To je jedan od retkih slučajeva mangi gde priča praktično ne napreduje, već se delo potpuno bazira na kratkim epizodama iz života likova, slično američkom modelu superheroja. Zato bi svako poređenje sa Azumi na nivou priče bilo neumesno, ali nekom drugom prilikom ću pokušati da uporedim Azumi i Golga kao likove koji su posvetili svoj život ubijanju iz potpuno različitih pobuda.

Trudio sam se da ne otkrivam detalje priče, ali sada se pitam da li ta odluka ima smisla? Azumi nećete naći u prevodu, zvaničnom ili amaterskom, i ne vidim nadu da će se to promeniti. Dužina priče će uplašiti svakog željnog da se oproba prevođenja. Potrebno je zaista mnogo, mnogo dobre volje i ljubavi da bi se to izvelo. Ali nije nemoguće. Nećete gledati ni anime-adaptaciju, zato što se Koyama odupire istoj od početka, smatrajući da bi bila puna klišea, makar u prikazu borbi. I konačno, konačno je ponovo dostignut onaj ideal mangi, onaj retki ali dragoceni momenat: da u akciji izgleda bolje nego što bi bilo moguće uraditi animacijom, koja je ograničena vremenom, dok je manga ograničena prostorom, što stvara određene prednosti i određene nedostatke. Ima jedna scena u prvom tomu one druge Azumi (koju na žalost ne mogu da prikažem jer nije skenirana) kada ona, (1. slika, na vrhu strane) leđima okrenuta čitaocu, otvara levom rukom vrata nosiljke u kojoj se nalazi određeni plemić, (2. slika, ispod) desnom rukom zabada oštricu u vrat ispod njegovog iznenađenog lica, (3. slika, na dnu) levom rukom zalupi vrata i okreće se dovoljno da čitalac vidi njeno hladno lice. Ta scena ne bi na ekranu izgledala toliko dobro zato što je mozak brže upije sa papira. Sve je na jednoj stranici što bi trebalo da bude i to je jedan od najsavršenijih primera kako praviti akciju u stripu. Čuvena je ona Koyamina izjava da se njegov crtež ne menja s vremenom zato što on nije slikar, već pravi mangu kako bi pravio film. Doduše, paradoks je da je on možda bolji režiser od 99% režisera na svetu, a sigurno od svih aktivnih japanskih režisera igranih filmova.

Očekujte još tekstova o ovoj mangi, kako je budem kupovao i čitao, možda i sa više opisa radnje.




















Nezavisno od ovoga, drugarica mi je preporučila (i narezala!) Legend of the Galactic Heroes, ultra-dugački anime-serijal od nešto više od 100 epizoda i večeras ću da zaronim u njega. S druge strane, Andrew Cunningham, čovek u čiji ukus imam zadivljujuće poverenje, preporučio je britanski TV šou QI (=Quite Interesting) koji je zaista takav. Kao što vidite, ovih dana sav sam u mamutskim serijama.