2007. godine kompanija Media Factory je izdala antologiju Kaidan (Ghostly) Manga Anthology: Comic Yoo (čita se JU, kao englesko you, i prevodi se kao ghostly). Yoo je japanski časopis o sablasnom i okultnom, koji uglavnom sadrži fiktivne priče u tradiciji kaidana, pretežno u proznoj formi, ali ima i stripova. I upravo su ti stripovi iz prvih 6 brojeva časopisa skupljeni u ovo debelo izdanje od preko 300 stranica. Nisu sve te priče ono što bismo mi nazvali hororom, ali... većina jeste.
U antologiji je predstavljeno 11 autora, od kojih su neki novi i još neafirmisani, a drugi "ko je ko?" u žanru. Dakle, spisak autora, redom kako su štampani:
- Morohoshi Daijiro
- Oshikiri Rensuke
- Igarashi Daisuke
- Nakayama Masaaki
- Ito Mimika
- Takahashi Yosuke
- Akiyama Ayuko
- Hanawa Kazuichi
- Maya Mineo
- Hatsu Akiko
- Ohtagaki Seiko
Naslovnu ilustraciju je radio Takahashi Yosuke, jedan od najvažnijih horor-mangaki, koji je gotovo čitavu svoju 30-godišnju karijeru proveo u tom žanru.
Prvo što upada u oči je grafička raznovrsnost materijala. Od Morohoshijevih senki koje pobuđuju sliku večitog sivila do Mayinog jasnog crno-belog kontrasta, od Hanawinih grozota do stila Ito Mimike koji se može opisati kao kawaii macabre, zastupljene su velike razlike u smislu grafičkog stila i tona. Morohoshi, Takahashi i Hanawa su zastupljeni sa najvećim brojem priča (5-6), ali sve su kratke, po nekoliko stranica, dok Ito Mimika, koja ima samo jednu priču, zauzima 60 stranica.
Nisam još stigao sve da pročitam, ali Morohoshijeve priče o Amo-kunu pogađaju pravu suštinu kaidana - jeza bez trunke nasilja.
P.S. Naravno, za sve one koji ne znaju fine nijanse kao što su razlike između "kaidana" i "horora" - iako se ti termini često koriste kao sinonimi - ovde ću reći samo da je "kaidan" pripovedačka tradicija o čudnom, neuobičajenom, neshvatljivom, često i strašnom, ali to nije prioritet. Nalik na Zonu sumraka iz Edo perioda. "Kaidan" nosi sa sobom atmosferu starog Japana i noći bez električnog osvetljenja.
Ali, naravno, japanska noć je bila crnja od drugih.
Ako bi me pitali šta mislim u kojim strip-žanrovima su Japanci superiorni u odnosu na ostatak sveta, verovatno bi mi prvo pali na pamet humor i horor. Naravno, postoji još mnoštvo različitih žanrova i pod-žanrova koje niko sem Japanaca nije uspešno radio, npr. sport, ali pošto su kulturno specifični, nisu mi trenutno korisni za ovakvo poređenje. Reći da su japanski stripovi superiorni u humoru verovatno zvuči mnogima kao svetogrđe, ali oprostiću im u ovom trenutku - humorističkih mangi ima toliko da čovek koji se prvi put susretne sa njima može lako da padne u depresiju ("nikad to neću pročitati"). I s jedne strane bi bio u pravu, pošto veliki deo najboljih stvari nije nikad preveden ni na jedan strani jezik. Ali, ostavimo to za neki drugi put, jer sada želim da kažem par stvari o jednom sasvim drugačijem žanru, samo malo manje obimnom i raznovrsnom.
Sad, ja nisam neki autoritet za američki ili francuski strip (a kamoli italijanski ili engleski ili čiji god), ali ono što sam video (pogotovo kod Evropljana) mi sugeriše da se taj horor bazira na prikazivanju groznog i neprijatnog. Imaju Japanci i toga...ali, imaju i daleko više. Neke priče koje sam čitao su uspele da izazovu jezu u meni bez ijedne nasilne, grozne ili čak samo ružne scene, dokazujući da je izvor najvećeg straha ono što se ne vidi. Ako neko zna više o evropsko-američkom hororu, slobodno neka ubaci komentar.
Tražeći poreklo ovog žanra, našao sam par tekstova u raznim knjigama na engleskom, ali tek kada sam pročitao tekst japanskog autora Jonezave Jošihira (Yoshihiro Yonezawa) stekao sam potpuniju sliku. Prve prave horor-mange su nastale istovremeno među knjigama za iznajmljivanje (kašihon) i u časopisima za devojčice krajem 50-tih. Iako su američki autori olako spremni da proglase Umezua Kazua (Kazuo Umezu) najznačajnijim tadašnjim žanrovskim predstavnikom, Jonezava je potvrdio ono što sam naslućivao iz ono malo pročitanih stripova i pogledanih ilustracija - jednako značajan kao i Umezu, ako ne i više, je bio Mizuki Šigeru (Shigeru Mizuki). Moram reći da je mene Mizuki daleko više impresionirao nego Umezu, ali priznajem da nisam previše vidio ni od jednog, pošto su njihovi opusi zaista ogromni, i protežu se kroz mnoge žanrove i kroz par desetina godina.
Mizuki jeste najpoznatiji po Gegege no Kitaru, međutim, uvek ostaje prisutan problem na koju verziju Kitara ćete naleteti, jer je vremenom bio sve više prilagođavan deci i, jednostavno, neke figure koje se mogu nabaviti ne deluju kao da su iz nekog velikog horor-dela, već pre proizvod moderne industrije igračaka kojom dominira "slatko" (barem u Japanu). No, budite sigurni, Mizukijeva slava kao jednog od najvećih i najuticajnijih manga-autora svih vremena nije neosnovana - posebno kao autora koji je delovao nezavisno od sveprisutnog Tezuke koji, uzgred, nije imao ulogu u formiranju horor-žanra. Mnoga Mizukijeva dela iz kašihon-ere su čist horor i, što može delovati čudno, na neki način nastavljaju tradiciju američkog strip-horora iz doba pre samonametnute restrikcije kojom je taj žanr naglo prekinut. Takođe, s druge strane, Hellboy Mike-a Mignola-e me podseća na nešto što bi Mizuki eventualno mogao da nacrta - čudovišta, demonologija i natprirodno u centru pažnje, anti-heroj, uživanje u crtanju grotesknog... Sličnost je povećana činjenicom da je jedno od najpoznatijih Mizukijevih dela Akuma-kun, što u prevodu znači "Devil Boy". Iako ne postoji fizička ili karakterna sličnost između protagonista, atmosfera ovih stripova je jako slična.
Dole možete videti korice jedne Mizukijeve knjige iz kašihon-ere zvane Yokiden:
Trebalo bi da dobijem jednu zbirku njegovih priča iz tog perioda, pa ću detaljnije pričati o njemu.
Hino Hideši (Hideshi Hino) je još jedan autor koji se često spominje u Americi, ali koji me nije preterano impresionirao. Doduše, još nisam čitao Panoramu Pakla (Jigokuhen), koja se smatra njegovim remek-delom. Kao i Mizuki, voli da prikazuje groteskno, ali nema tu crtačku veštinu ni imaginaciju. Međutim, Hinova glavna ljubav je film, i čuven je kao režiser nekih filmova iz 80-tih koji pripadaju Guinea Pig seriji a rađeni su po njegovim mangama.
... sa dovoljno materijala za sledećih godinu dana!
Nešto poslovnih i privatnih obaveza mi je smanjilo slobodno vreme na minimum tokom prethodnih meseci, tako da sam ga koristio uglavnom za čitanje i gledanje novog materijala a, kada sam pisao, to je bilo samo nekoliko puta za UPPS i BG-Anime. Voleo bih da sam ispunio i zahteve ostalih (Anime Jedinice, recimo) ali, kako ne volim da se ponavljam, odnosno, da pišem o istoj temi na isti način, nisam bio u mogućnosti da napišem išta čime bih bio zadovoljan. Osim ako ne počnu da me plaćaju za tekstove (ajde, ajde, nemojte se stideti!), u kom slučaju ću moći da se posvetim daleko više ovom svom hobiju.
