O Lavkraftu, mangama, uticajima i jokajima

Jason Thompson, američki strip-autor još poznatiji kao manga-fan, urednik, istoričar i kritičar, glavni autor čuvenog Kompletnog vodiča za mange (Manga: the Complete Guide), objavio je zanimljiv tekst The Long Tentacle of H. P. Lovecraft in Manga, u kome se osvrće na dokazane i nedokazane uticaje Lavkrafta na japansku kulturu, mange, animee, video-igre i (zadržite dah da se ne biste onesvestili) moe.

(Da li svi znate šta je moe? Ako ne znate... ovde se mišljenja razlikuju. Protivnici te pojave tvrde da ništa niste propustili i da možete da živite i dalje kao relativno srećna i ispunjena osoba - u svakom slučaju sretnija i ispunjenija nego kada biste znali šta je moe. Nasuprot tome, podržavaoci će vas smatrati ljudskim bićem samo formalno. (Vidite li moć moe na delu!? Zauzela je čitav odeljak ovde iako je niko nije zvao! Zato sada zvanično objavljujem da je moe ženskog roda!))

Vratimo se na Thompsona. Dodiruje mnogo različitih pristupa i dela, od kojih sam za neke znao, a za neke ne. Chiaki Konaka, Daijiro Morohoshi i Junji Ito dobijaju svoje mesto u priči, a Thompson čak iznosi i genijalnu ideju da bi bilo dobro kada bi neko pisao imena stvorenja iz cthulhu mitova izmišljenim simbolima kineskog pisma, i tako ih načinio neizgovorljivim. Kako je Thompson veliki fan i Lavkrafta i mangi, sigurno je da dobro poznaje problematiku. Međutim, u umetnosti često nije lako raščlaniti šta je došlo odakle, a za Japan to važi više nego za većinu drugih kultura. Prvo, zato što mnogo toga još ne znamo o njima; drugo, zbog njihovog mentaliteta, zbog težine zadatka izvlačenja informacija iz autora, što će da zavije svaki mogući uticaj u ruho misterije, osim ako nije preterano očigledan. Ipak je ponekad moguće izvući informacije, i ja sam čitao dosta takvih "eye-opening" intervjua, ali tu mi je zanimljivo da sami autori često navode uticaje različite od onih koje im zapadni kritičari pripisuju (ili bi im pripisali). Recimo, Morohoshi je spomenuo švajcarskog slikara Arnolda Beklina (Arnold Böcklin) kao nekoga čije radove voli i dovoljno je videti neke njegove pejzaže, a onda pogledati Beklinovo Ostrvo mrtvih, i svako će videti sličnost. Ali, da li je Morohoshi video tu sliku u svojoj mladosti pa je neposredno uticala na njega, ili tek kasnije, pa je samo osetio srodnost? To će ostati misterija. Kada smo već kod Beklina, meni je njegov autoportret jedan od omiljenih u istoriji slikarstva:




















Thompson se poziva na jednu knjigu, Night Voices, Night Journeys, koja je relativno pristupačna našim ljudima jer je na engleskom jeziku. U stvari, radi se o antologiji posvećenoj japanskim interpretacijama Lavkrafta, Lairs of the Hidden Gods (Hishinkai u Japanu), koja se sastoji od 4 toma u engleskom izdanju:
1. pomenuti Night Voices, Night Journeys;
2. Inverted Kingdom;
3. Straight to Darkness;
4. The Dreaming God;
Čitavu antologiju je objavio Kurodahan Press, od 2005-2007, a oni znaju šta rade. Radi se o grupi iskusnih profesionalaca koji imaju kancelariju u Tokiju i dobro poznaju jezik i tradiciju Japana. Pored priča ubačeni su i teoretski tekstovi. Naslovne ilustracije je obezbedio Akihiro Yamada, čuveni ilustrator i manga-autor (primer ispod je za Inverted Kingdom):




















Stigosmo i do japanske reči 妖怪, koja se može često sresti u delima koja Thompson pominje u svom tekstu. Po međunarodno usvojenoj transkripciji pravilno se piše youkai, a za naše potrebe potpuno ću je asimilovati u srpski, pa će postati jokaj. Jokaj je naziv za... jokaje, kao što reče Matt Alt, pisac jedne knjige o tim bićima japanske mašte. Da parafraziram istog pisca, svaki drugačiji prevod 妖怪 bi bio analogan prevođenju reči sake sa "(japanska) rakija", ili samurai sa "(japanski) vitez". U praksi su do sada bili i "čudovišta", i "goblini", i "duhovi"... Sve je to pogrešno. Poseduju neke osobine koje ih odvajaju od svih pomenutih termina koji navode na krivi trag. U skorije vreme sam bio okupiran proučavanjem tog pojma, pa će uslediti detaljna analiza. Za sada, evo jednog primera - jokaja poznatog kao futa-kuchi-onna (Dvousta žena):

Azumi

Jedna manga koju sam čitao ovih dana je Azumi. Naslov od jedne reči, tako lak za pamćenje. Idealan za prevodioce - nema skrivenih značenja, nema ni potrebe da se pročita čitavo delo ne bi li možda bio pronađen trag dvosmislenosti ili značenja koje je autor sakrio u naslovu. Žensko ime kao naslov jedne od najboljih mangi istorijsko-samurajske tematike ikada. Sve upućuje na savršen početak. Pošto se radi o ogromnom delu, nemoguće mi je da vidim na osnovu prvog toma kako će se stvari odvijati. Međutim, sledi par napomena.

Postoje dve serije poznate kao Azumi. Nisam u pravo vreme znao tu za mene vrlo bitnu informaciju i greškom sam prvo naručio ovu drugu. Što, u krajnjoj liniji i nije strašno - autor je isti. Yuu Koyama je jedan od značajnijih manga autora i uglavnom se bavio žanrovima koji imaju jaku akcionu komponentu. Prva Azumi je rađena od 1994-2009, i izlazila u časopisu Big Comic Superior. To je jedan iz linije Šogakukanovih časopisa Big Comic, namenjene odraslima. Završena je i sakupljena u 48 tomova; nisam mogao da čekam neko naprednije izdanje, iako, gledano sa praktične strane, 48 tomova je stvarno mnogo. Ne bi to bio problem da mi je knjižara u dometu kretanja, ali tolike stvari dovlačiti poštom nije jeftina rabota. No, dobro, sam sam to tražio... Ako Koyama postigne da želim da kupim svaki sledeći tom, biće vredno svake pare.

E sad, posle završetka te serije Koyama je započeo drugu Azumi. Zahvaljujući svom relativno površnom poznavanju japanskog nisam siguran da li se radi o zvaničnom nastavku, tj. da li su te dve Azumi ista osoba. Sigurno izgledaju isto. Razlika u naslovu je formalna: prva serija se piše あずみ, druga jednostavno "Azumi". Druga ima za pozornicu doba umiranja šogunata, Bakumacu period sredine 19. veka. Prva... ne znam. Nije lako čitati japanska imena ljudi i mesta, koji bi mi možda mogli biti jedina odrednica, jer u prvom se tomu, zahvaljujući zahtevima radnje, godine nigde ne spominju. Na osnovu filma sam mislio da se događa ranije, međutim, više nisam siguran koliko je film veran priči. Već sam overio da duhu svakako nije.

Snimljena su dva igrana filma, od kojih sam gledao samo prvi. U Japanu je izvođena i pozorišna predstava, a postoji i video-igra i paćinko-kabinet i šta sve ne, dakle, pravi zlatni rudnik. Jedino što ne postoji je želja izdavača da objave mangu na Zapadu, ali o tome ću kasnije.

Ukratko, radi se o grupi dece koju obučava za borbu misteriozni starac koga znaju samo kao Điđija (Jiji), što bi se moglo prevesti kao Čiča, i koji im je bio i otac i majka dok su živeli u prirodi, retko viđajući ljude. Posle deset godina provedenih tako, Điđi počinje da im daje zadatke, od kojih se svaki može sumirati rečju "ubij": žene, decu, starce, voljene osobe, nije bitno ko je ko, bitno je da dobije savršene ubice. Preko svega se nadnosi zloslutna senka političkih manipulacija. Azumi je najbolja u toj grupi mladih i naivnih ubica.




















Serija poseduje dobar balans drame i akcije. Što se tiče prvog, nisam merodavan da sudim o tome, bar ne dok ne budem razumeo sve izgovoreno. Ali što se tiče drugog, Koyama je među najvećim majstorima u svetu mangi. Ni Rurouni Kenshin, ni Kozure Ookami (Lone Wolf and Cub), ni Mugen no Juunin (Oštrica besmrtnika), ni Vagabond, ni Shigurui ne dostižu lepotu Azumi u akciji. Nije potreban ni čitav rečnih nepoznatih pojmova na kraju knjige da bi ne-Japanci razumeli dešavanja, kao što je urađeno sa Lone Wolf-om.

Radnja teče, ne, trči, ali lako i graciozno, kroz čitavu prvu knjigu. Nema filera, nema sećanja i vraćanja u prošlost, tako omiljenih kod mnogih autora. Nadam se da ih neće biti ni kasnije (koliko čujem od ljudi koji su čitali, neće) i da Koyama neće spasti na taj standardni mehanizam praćenja priče: par tomova pratimo glavnog junaka ili junakinju, o kojima ne saznajemo mnogo, osim da njihova prošlost skriva neku mračnu tajnu; onda se radnja pomera u prošlost, itd. Ovde nema ni potrebe reći mnogo o prošlosti likova, osim o samom Điđiju, koji je bitan za čitavu priču samo onoliko koliko je bitan za Azumi. Ukiha, Hyuuga, Amagi, Nagara i sama Azumi ulaze u život čitalaca tačno tamo gde je i potrebno: u danu kada im Điđi otkriva svrhu obuke.

Koyama takođe pronalazi dobar balans komičnog i tragičnog, što u prevodu znači "tragična priča začinjena humorističkim situacijama". Budući da je odrasla među dečacima, van kontakta sa ženskim svetom, Azumi je zbunjena sopstvenom seksualnošću. Izraz lica kada baca pogled na penis jednog od svojih drugova, stavljenog u nezavidan položaj zato što se šalio na njen račun, je priceless.




















To nas dovodi do crteža i predstavljanja likova. Koyama je stara škola i crta likove karikirano do te mere da je svaki jedinstven i prepoznatljiv. I tu se zaustavlja. Pejzaži su rađeni vrlo detaljno i realistično, i to je bila karakteristika autora gekige od kojih je Koyama i potekao. Na početku karijere je radio kao asistent jednog od najvećih - Takao Saito je bio njegov poslodavac i, donekle, učitelj. Samo donekle, jer je Koyama oduvek težio sopstvenom stilu. Pre Azumi je radio na par mangi slične istorijske tematike, i nekoliko sportskih.

Zanimljivo bi bilo poređenje sa najpoznatijom Saitovom kreacijom, ubicom poznatim kao Golgo 13. Azumi je vrlo dugačka manga, ali Golgo je tri puta duži i još uvek nezavršen. To je jedan od retkih slučajeva mangi gde priča praktično ne napreduje, već se delo potpuno bazira na kratkim epizodama iz života likova, slično američkom modelu superheroja. Zato bi svako poređenje sa Azumi na nivou priče bilo neumesno, ali nekom drugom prilikom ću pokušati da uporedim Azumi i Golga kao likove koji su posvetili svoj život ubijanju iz potpuno različitih pobuda.

Trudio sam se da ne otkrivam detalje priče, ali sada se pitam da li ta odluka ima smisla? Azumi nećete naći u prevodu, zvaničnom ili amaterskom, i ne vidim nadu da će se to promeniti. Dužina priče će uplašiti svakog željnog da se oproba prevođenja. Potrebno je zaista mnogo, mnogo dobre volje i ljubavi da bi se to izvelo. Ali nije nemoguće. Nećete gledati ni anime-adaptaciju, zato što se Koyama odupire istoj od početka, smatrajući da bi bila puna klišea, makar u prikazu borbi. I konačno, konačno je ponovo dostignut onaj ideal mangi, onaj retki ali dragoceni momenat: da u akciji izgleda bolje nego što bi bilo moguće uraditi animacijom, koja je ograničena vremenom, dok je manga ograničena prostorom, što stvara određene prednosti i određene nedostatke. Ima jedna scena u prvom tomu one druge Azumi (koju na žalost ne mogu da prikažem jer nije skenirana) kada ona, (1. slika, na vrhu strane) leđima okrenuta čitaocu, otvara levom rukom vrata nosiljke u kojoj se nalazi određeni plemić, (2. slika, ispod) desnom rukom zabada oštricu u vrat ispod njegovog iznenađenog lica, (3. slika, na dnu) levom rukom zalupi vrata i okreće se dovoljno da čitalac vidi njeno hladno lice. Ta scena ne bi na ekranu izgledala toliko dobro zato što je mozak brže upije sa papira. Sve je na jednoj stranici što bi trebalo da bude i to je jedan od najsavršenijih primera kako praviti akciju u stripu. Čuvena je ona Koyamina izjava da se njegov crtež ne menja s vremenom zato što on nije slikar, već pravi mangu kako bi pravio film. Doduše, paradoks je da je on možda bolji režiser od 99% režisera na svetu, a sigurno od svih aktivnih japanskih režisera igranih filmova.

Očekujte još tekstova o ovoj mangi, kako je budem kupovao i čitao, možda i sa više opisa radnje.




















Nezavisno od ovoga, drugarica mi je preporučila (i narezala!) Legend of the Galactic Heroes, ultra-dugački anime-serijal od nešto više od 100 epizoda i večeras ću da zaronim u njega. S druge strane, Andrew Cunningham, čovek u čiji ukus imam zadivljujuće poverenje, preporučio je britanski TV šou QI (=Quite Interesting) koji je zaista takav. Kao što vidite, ovih dana sav sam u mamutskim serijama.

Blog vaskrsnut! Bam! Giant Robo comes to the rescue!

Planiram da podignem ovaj blog iz pepela počevši od... sada. Zahvaljujem se svima vama koji ste pratili nekoliko dosadašnjih unosa i želim vam srećne praznike. Više neću postovati čitave eseje po raznim forumima, već samo ovde. Cilj mi je da napravim barem jedan od najzanimljivijih blogova posvećenih japanskoj popularnoj kulturi (ne isključujući ni klasičnu, kao ni kulture njemu susednih zemalja) na nekom od jezika bivše Jugoslavije. Zvuči ambiciozno? Nadam se da ću imati par iznenađenja u rukavu.

U međuvremenu sam pročitao i pogledao nekoliko novih stvari i neke stare otrgao od zaborava. Sve će to ići na ovaj blog u roku od mesec dana ili nešto slično. Za početak, anime o kome nisam pisao kada je trebalo, ali u međuvremenu sam ostao zatečen činjenicom da ne znam osobu koja ga je gledala, pa me je to potaklo na pisanje sada. Danas je teško pronaći i opskurnu anime-seriju ili film koji niko nije gledao (pod uslovom da je preveden i pristupačan), a kamoli jedan od vrhunaca svekolike anime-produkcije. Dakle, Giant Robo: Dan kad je Zemlja stala, video-serija u 7 epizoda iz 90-tih.

Svaka duboka analiza Giant Roboa bi nas odvela na prilično neistraženu teritoriju, a to je poduhvat za koji nisam spreman u ovom trenutku. Ipak ću opisati neke motive i elemente produkcije. Serija se zasniva na delima Mitsuterua Yokoyame, koji je bio jedan od glavnih Tezukinih konkurenata 50-tih i 60-tih godina prošlog veka, ako ne i glavni, zbog toga što je radio slične stvari nezavisno od njega. Dok su drugi značajni autori poput Shiratoa ili Mizukija radili van odrednica koje je Tezuka postavio i time mu stvarali žestoku konkurenciju, Yokoyama je radio unutar tih granica. Neki kritičari, recimo Amerikanac Matt Thorn posmatraju Yokoyamine radove iz ranog perioda kao kič (npr. Tetsujin 28-go, priču o dečaku koji može da upravlja ogromnim robotom pomoću radio-kontrolera), za razliku od sličnih Tezukinih radova, kao što je Moćni Atom (Astro Boy), koji su značajni i cenjeni i dan-danas. No, kao što rekoh, nisam čitao ništa od dotičnog autora, iako sam video primere iz raznih radova, ali nedovoljno da bih imao svoje mišljenje o njemu. Ostaje činjenica da je ekstremno značajan u istoriji mange. Hirohiko Araki, autor JoJo-evih bizarnih avantura, najveći je fan. Katsuhiro Otomo je priznao da je Akira pun aluzija na Gvozdenog čoveka broj 28 (Tetsujin 28-go). To važi i za Urasawu i njegove Momke 20. veka (20th Century Boys).

Među brojnim radovima, Yokoyama je imao i priču zvanu Giant Robo. Ta priča je uzeta kao osnova za seriju o kojoj pričam ovde, međutim, režiser Yasuhiro Imagawa je takođe veliki Yokoyamin fan i želeo je da napravi animirani spomenik čitavoj njegovoj karijeri i čitavom jednom svetu koji živi još samo u mašti dece i nostalgiji odraslih ljudi. I napravio je takav spomenik, najveći od svih. Jer Giant Robo je, iako na momente dečji, na momente melodramatičan, na momente zbrzan, još uvek veći od svega što je Holivud ikad napravio sa tim žanrom, a to su superheroji. Veći u smislu skale, grandioznosti, dinamike... I veći u smislu tragike.

Giant Robo je imao priličan budžet, ali Imagawa nije uvek bio zadovoljan rezultatima i brušio je epizodu po epizodu dok nije dobio oblik kojim je bio zadovoljan. Zato nije čudo da je seriji trebalo 7 godina da izađe kompletno. Prva epizoda izašla je 1992, poslednja početkom 1998. Iako nije doživela finansijski uspeh kojem su se producenti nadali, ostavila je u nasleđe neke zanimljive stvari. To je bio prvi retro-anime, koji svoj izgled zasniva na mangama i animeima 60-tih godina, i Imagawa je uspeo da napravi likove koji izgledaju kao da su izašli sa stranica Yokoyaminih mangi. Čitav svet je urađen dosledno: radi se o bliskoj budućnosti koja se zasniva na novom, čistom izvoru energije - Šizuminom pogonu - ali primena te tehnologije podseća na steampunk varijante. Tako da GR vizuelno izgleda retro, a opet autentično, i izdvaja se od svih drugih animea svog doba. Animacija je vrhunska prema standardima industrije i vremena - nisu sve "prečice" koja japanska industrija animacije voli da koristi zaobiđene, ponekad je jedini pokret kretanje kamere po statičnoj pozadini, ali GR je jedan od retkih proizvoda tog vremena namenjen malim ekranima koji je dobar i po modernim standardima.

Muzika je bila jednako ambiciozna: Varšavski filharmonijski orkestar i hor izvode veličanstvene kompozicije Masamichija Amanoa napisane za seriju. Amano je inače poznat kompozitor u Japanu, odlikuje se bombastičnim stilom i pisao je muziku za razne stvari, od čistih muzičkih dela za hor i orkestar do programske muzike za ozloglašenu video-seriju Urotsukidoji ili film Battle Royale. GR je njegov najambiciozniji rad, koji se proteže na nekoliko sati, kao najveći omaž filmskoj muzici pre-Vilijamsovog perioda. Morikone i holivudski kompozitori sredine 20. veka, posebno Miklos Rozsa, su neki od uticaja koji su mi očigledni. Takođe je ubačena i arija iz Donicetijeve opere Ljubavni napitak koja pojačava tragičnu auru u sceni u kojoj se pojavljuje. Sa takvim dizajnom i takvom muzičkom podlogom, skoro da bi bilo šta bilo gledljivo. I zaista, pitao sam se više puta da li je Amanova muzika soundtrack za animaciju ili je ono što vidimo sighttrack za muziku. Ipak, GR funkcioniše zato što su to dvoje u savršenoj harmoniji.

Eh, dođosmo i do priče. Giant Robo je serija samo formalno, zahvaljujući bogatstvu likova i nemogućnosti da se svi oni uklope u neki razuman okvir. Prema načinu na koji radnja teče, radi se o filmu. Neke scene su reciklirane, jer je vremenski razmak između epizoda bio dovoljno veliki da su se autori verovatno uplašili da će gledaoci izgubiti niti radnje. Ovde je epizoda 2 najveći reciklator - prvih 10 minuta ili tako nešto su samo scene iz epizode 1. Srećom, kasnije se ponavljanje sve više smanjuje.

Neka vas robot u naslovu ne zbuni; roboti, iako se pojavljuju, ne igraju posebno važnu ulogu u ovoj seriji (izuzimajući samog Roboa), osim u uvodnoj sekvenci, koja ih je puna. Tu će Yokoyamini fanovi pronaći pravi izvor oduševljenja u njihovom prepoznavanju. Glavni likovi su nadljudska bića, superheroji, kako već hoćete, koji hodaju zemljom kao što bi bogovi i titani među starim Grcima. Poređenje sa kineskom mitologijom bi bilo bliže istini, ali ona je još uvek prekrivena velom misterije u ovim našim krajevima, a ja želim da približim likove našim čitaocima. Podeljeni su u dve frakcije: Eksperti pravde, koji su osnovali IPO (International Police Organization), i BF (Big Fire) grupa, koja služi misteriju poznatu kao Velika vatra. Kao što BF grupa ima svoju elitnu grupu najmoćnijih od moćnih, Veličanstvenih 10, tako IPO ima Nebesku devetorku, mada se ne pojavljuju svi od njih u seriji. Svi ti likovi uzeti su iz raznih Yokoyaminih dela: Tetsujina 28, Vavilona II, Vodene granice (Suikodena), Veštice Sally, itd... Kako je Vodena granica jedan od najznačajnijih romana kineske književnosti, jedan od 4 Klasika, koji je Yokoyama adaptirao u mangu, mnoge sposobnosti tih likova uzete su iz kineske tradicije, iz takozvanog wuxia žanra. Recimo, u GR-u videćete ljude kako trče neljudskom brzinom, što je u wuxii poznato kao qing gong (sposobnost svetlosti). Taisou Gospodar neba, Silent Chuujou Ljudska bomba, Shockwave Alberto, Youshi Plavo lice, Hanzui Zli mesija, taoistički čarobnjak Issei Doujin, Servantes Iluzionista, naizgled nepobedivi Ko-enshaku, nežna Ginrei, snažni Tetsugyu, tajanstveni Genya, i meni najdraži Kenji Murasame, Besmrtnik, su samo neki od živopisnih likova unutar čijeg sukoba i mahinacija se nalazi i 12-godišnji Daisaku Kusama, kome je otac poverio komandu nad najmoćnijim robotom na svetu. Stvoren od strane BF grupe, Giant Robo je sada na strani IPO-a, ali opasnosti pred kojima će se naći ovde su prevelike i za njegova velika pleća.













Ludački tempo priče i režije je ono što drži sve na okupu i čini seriju tako uspešnom. Neke stvari bi bile besmislene da su napravljene takve u igranom filmu, ali ovde jednostavno funkcionišu. Neću ih spominjati, da ne bih spojlovao nekome užitak, a primetićete da nisam rekao ništa konkretno o radnji.

Za neke blogere GR je bio iskustvo koje je "ubilo animee", pošto ništa više nije moglo da ispuni standarde koje je on postavio u njihovim očima. U svakom slučaju, Giant Robo je jedan od najvećih spektakla japanske i svetske animacije, možda i najveći kada pričamo o malim ekranima, posvećen "očevima i njihovoj deci", kako piše na kraju, ali nikako nije "brain-free". Problem potrebe i vrednosti ljudske žrtve je u samom jezgru priče, kao i iracionalnost ljudskih postupaka. Sve što se desilo bi bilo izbegnuto da su se ljudi bolje razumeli. Nema pobednika, samo gubitnika i mučenika. A za ostale život ide dalje.

Imagawa je planirao nastavak do kojeg još nije došlo. Međutim, došlo je do mange Giant Robo: Dan kada je Zemlja gorela, koju Imagawa piše za časopis Champion Red (crtač: Yasunari Toda), ali koja predstavlja samo alternativnu verziju priče sa istim likovima.

















P.S. Ovaj tekst se odnosi na titlovanu verziju sa originalnim japanskim audio-zapisom. Nisam upućen u (ne)kvalitete sinhronizacije na engleski ili druge jezike.

Učenje kanđija

Ako se neko slučajno pitao šta sam radio u slobodno vreme prethodnih mesec dana, odgovor je: učio kanđi. Plan mi je da do kraja sledeće godine savladam nekih hiljadu simbola koji japanska deca uče u 6 godina osnovne škole. Kad kažem "savladam" mislim na potpuno vladanje, koje se možda najbolje može izraziti sposobnošću da se dati simboli napišu na papiru. Moderno doba je donelo napredak i u lakoći sa kojom se kanđi piše, pa više nije potrebno detaljno znanje da bi neko bio u stanju da ga kuca preko računara i tastature. Primer:

霧　 kiri, "magla"

Nije bilo neophodno da znam simbol precizno. Dovoljno je da znam kako se izgovara i editor unosa japanskog teksta će sam ponuditi moguće opcije; doduše, u slučaju više mogućih opcija (a japanski je pun homonima!) moram da imam neku orijentaciju. U našem slučaju pomaže to što znam deo simbola ("radikal") koji označava kišu: 雨 (u gornjem primeru gornji deo, malo izobličen).

Ono što vidite kada se japanski jezik stavi na papir ili ekran je kombinacija tri pisma: hiragane, katakane i kanđija. Hiragana je slogovno pismo od 46 osnovnih simbola zakrivljenih linija. Katakana je takođe slogovno pismo koje koristi drugi sistem uglastih znakova za iste slogove kao i hiragana. Kao bonus ponekad se koriste latinica (romađi) i arapske cifre. Piše se vertikalno, sa desnog kraja ka levom. Danas se zahvaljujući upotrebi računara i internetu dosta ravnopravno sreće i horizontalni model, u kojem se piše sa leva na desno. Drugi problem je što ne postoji razmak između reči. Mada, da su samo hiragana i katakana (zajedno poznati kao kana) to bi zaista bio problem, ali kanđi, koliko god to zvučalo suludo nekom laiku, zaista olakšava razumevanje.

U vezi kanđija postoji zadivljujuća činjenica da uopšte ne morate znati japanski jezik (ni kineski) da biste razumeli smisao. Kažu da stranci uče kanđi dva puta: jednom uče čitanje, drugi put značenje. Meni ima smisla ono što sam čuo na nekim kursevima, a to je: učiti prvo značenje, a pravilno čitanje će doći samo s vremenom i iskustvom.

Drugi savet iz sopstvenog iskustva: učiti kanđi preko radikala. Ako se neki simbol sastoji od više drugih prostih simbola, lako ga je razumeti. Jedan od prvih znakova koje sam naučio je bio onaj za šumu:

森

Ovo je prosto kada se zna da je znak za drvo:

木

A šuma se sastoji od jednog većeg drveta iznad dva manja. I nije bitno što je za "šumu" potrebno 12 poteza da bi se nacrtao, što je merilo koje neki predavači koriste u svom pristupu učenju.

Na kraju, većina reči se piše korišćenjem više od jednog znaka. Tu dolazimo do jako zanimljivih opisa i asocijacija.

有名 yuumei, "poznat", je

有 postojati
+
名 ime

電話　(denwa, telefon)　= 電 (elektricitet)　+　話 (govor)

天気　(tenki, vremenske prilike)　= 天 (nebo)　+　気 (duh)

音楽　(ongaku, muzika) 　= 音 (zvuk)　+　楽 (udobno, lako)

Itd, itd.

Bugipop fantom (i ostali!)

Danas sam pogledao Boogiepop Phantoma po drugi put. Jedno gledanje nije dovoljno, u svakom slučaju. Konačni utisak je da romani jesu bolji, ali i anime-serija ima svojih draži. Prva od njih je audio-podloga, koja zvuči kao saundtrek života u Paklu (smrti?). Druga je u nekim rešenjima u samoj priči, koja su posebno smišljena za anime. Međutim, mnoge stvari neće biti jasne nekome ko je samo pogledao seriju. Takođe, fokus je nejasan i čitava ideja donekle lebdi u vazduhu, kao da predstavlja samo uvod u nešto veće (a to je čak i tačno, mada nenamerno). Očigledno je anime rađen pod uticajem ABeovog i Konakinog Serial Experiments Lain-a, sve sa konfuzijom "ko, kada i zašto".

Boogiepop ne bi zvučao posebno komplikovano kada bi bio ispričan linearno. Jedan deo njegove draži i proizilazi iz fragmentarnog pristupa. Dok se u animeu uvode tekstualna objašnjenja vremena i mesta radnje, u romanima toga nema - čitalac je prinuđen da povezuje niti priče na osnovu prepoznavanja zajedničkog događaja ili detalja. Za zainteresovane sledi par objašnjenja, a ko misli da mu ne trebaju, neka preskoči 3 poglavlja.

Ispričati pozadinu priče bez spojlera gotovo da nije moguće. Zato što se Fantom oslanja na dva ključna događaja koji su opisani u dva različita romana. Hronološki prvi od njih je niz ubistava koji su se dešavali u dotičnom gradu i koja su pripisana serijskom ubici nazvanom Fear Ghoul. To se desilo pet godina pre događaja iz Fantoma i opisano je u 6. knjizi sage o Bugipopu (Boogiepop at Dawn). Jedna od glavnih likova, Suema Kazuko (a ovde, i drugde, koristim japanski redosled: prvo prezime, potom ime), koja je trebalo kao devojčica da bude žrtva dotičnog ubice (nađene su njene fotografije kod ubice sa beleškama), spasla se samo slučajem - ubica je pronađen mrtav. Smatra se da ga je Bugipop ubio. Odnosno, ne smatra se, jer policija ne priznaje Bugipopa, on je urbani mit koji znaju samo devojke, već pre Kirima Nagi zna da ga je ubio Bugipop. Ali, Suema ne zna otkud Kirima, njena vršnjakinja iz razreda u lokalnoj srednjoj školi, Plamena veštica, to zna danas, pet godina nakon događaja. Sama Kirima je velika misterija. Ćerka čuvenog pisca i istraživača nepoznatog, Kirime Seiićija, odlikuje se velikim bogatstvom, velikom lepotom, velikim srcem i velikim bolom, i ako postoji neko ko me podseća na Betmena u ovoj sagi, to je ona, ne Mijašita Touka, "domaćin" Bugipopu.

Drugi događaj se desio nešto malo pre većine dešavanja u Fantomu. Radi se o borbi između Ehoa i Mantikor (u ženskom rodu, jer je uzela ženski oblik). Onaj stub svetlosti koji se često pojavljuje u animeu je ishod tog obračuna. Ta priča je ispričana u prvom romanu o Bugipopu, Boogiepop and Others, i uticala je na živote većine učenika srednje škole zvane Šinjo akademija, koju su u to vreme pohađale i Kirima i Suema.

Takođe, postoji tajna organizacija iza svih tajnih organizacija, koja se u animeu zove Towa. Reaguje samo u trenucima kada vidi znakove neplanirane evolucije. I jednostavno ih eliminiše. Mantikor je njihov proizvod, neuspeli eksperiment. Uspeli eksperimenti se nalaze svuda među ljudima i žive svojim životom dok ne dobiju naređenja. Golub (Pidgeon), Strašilo (Scarecrow), Spooky Electric, More Murder, Fortissimo, čitava galerija likova koja kao da je izašla iz najboljih Vertigovih stripova. A taj deo priče se u animeu ne vidi, na žalost. Strašilov život je neraskidivo povezan sa životom Kirime Nagi.

Toliko o "zaleđini". Vratimo se na sam anime.

Najveća zamerka je na vizuelnom planu. Ako govorimo o animiranom delu, onda bi, do đavola, valjda trebalo animaciju odraditi valjano? Boogiepop Phantom pati od svih boljki japanske animirane TV produkcije. Takođe, tu je problem koloriteta - zvanično objašnjenje bi bilo da je gotovo monohromatska paleta boja namerna i planirana, ali to bi moglo biti i izvrtanje stvarne logike koja kaže da ako ih ne možete pobediti, vi im se pridružite, tj. ako ne možete prilagoditi budžet svojim potrebama, prilagodite potrebe budžetu. Fantom nema razlog za nedostatak živopisnosti: nisu neki detalji urađeni crno-belo ili nekom drugom kombinacijom koja bi dala identitet određenoj vrsti dešavanja (recimo snovima, sećanjima, halucinacijama, itd.), već je Fantom kompletno bezbojan. Treće, i meni možda najvažnije, likovi su vizuelno neupečatljivi. U romanima, ilustracije Kođija Ogate su dobro naglašavale specifične karaktere i svako je bio pamtljiv. Ovde ne. Čak mnogi izgledaju starije nego što jesu, pošto se uglavnom radi o srednjoškolcima. Iako se Ogata pominje u špici (kao tvorac koncepta likova), određeni Šigejuki Suga je pravi dizajner likova za anime.



Generalno, još jedna razlika u odnosu na romane je veći naglasak na horor-atmosferi. Što nikako nije mana, ali čisto da bi čitaoci/gledaoci znali šta mogu da očekuju.

Eh, da, uvodna i odjavna pesma su čiste budalaštine. Ali to ću da progledam kroz prste. Ipak je Fantom emitovan pre Mementa (iako iste godine), a u njemu se pojavljuje žena koja pamti samo događaje iz poslednjih nekoliko minuta i zapisuje stvari da bi kasnije znala šta joj se desilo. Ipak vredi odgledati.

Izgubljena blaga japanskog stripa, deo II-1

Pošto moje vođenje bloga postaje neka vrsta standardne devijacije nevođenja bloga, promeniću pristup: više unosa, ali kraćih.

U slučaju da se neko pita otkud to da sam čitao išta od Morohošija, da se pohvalim da je jedna od najdražih stvari koje imam u svojoj (ipak relativno maloj) kolekciji mangi na japanskom prvi tom Saiyu Yoendena. Da sam u Japanu, verovatno bih imao sve, ali nabaviti ovde nešto od toga nije jeftina rabota. Iako su originalne mange smešno jeftine (od 4 dolara do 10 za luksuzna izdanja), da ne bude sve bajno pobrinuli su se prodavci (Amazon Japan & co), pa naplaćuju 40 dolara za pošiljku, naručivali mi jednu knjigu ili više njih.

Back on topic.

Činjenice: Morohoši je rođen 1949. u Tokiju, najmlađi od četvoro dece. Nije išao ni na kakav kurs crtanja, naučio je sam. Jedno vreme je radio u državnoj službi, pa se odlučio za karijeru crtača mangi. Nikada nije koristio asistente, tako uobičajene u tim vodama. Prvo delo je objavio 1970. u Tezukinom časopisu za alternativne mange, COM, i to je bila naučno-fantastična priča Ubacite novac i pritisnite dugme. Cenili su ga, ili ga danas spominju kao uzore, i Tezuka, i Mijazaki, i najveći manga-kritičar Fusanosuke Nacume, i Hideaki Ano, i Takaši Šimizu, i mnogi, mnogi drugi.

Poslednje delo koje mu je donelo slavu je nešto drugačije od ranijih radova: radi se o Šiori i Šimiko, istovremeno i parodiji na priče o okultnom i ljubavnom pismu istim tim pričama. Među čitavom galerijom bizarnih likova i stvorenja pojavljuju se potpuno neuračunljiva devojčica Cthulhu i njen majušni ljubimac Yog-Sothoth:

Primer je u maloj rezoluciji, ali na gornjoj desnoj slici, Cthulhu viče: TEKELI-LI!, a onda je udari grom, posle čega podivlja još više.

Izgubljena blaga japanskog stripa, deo I

Pre nego što pređem na samu stvar, da se ogradim i kažem da "blaga" nisu zaista izgubljena, osim za nas u ovom trenutku i na ovom mestu. Drugo, može se postaviti pitanje: čemu ovo? Zar nije bolje pisati o nečemu što ljudi znaju, ili o nečemu šta bi mogli da pogledaju i prosude sami da li im se sviđa ili ne?

Pa... nije. Toliko blogova i sajtova radi upravo to i mislim da sam korisniji ovako. Rezultat toga može da bude generisanje potražnje, čežnje ili, u negativnom obliku, frustracije. Reskiraću.

Kada bih pravio listu svojih omiljenih manga-autora, u ovom trenutku izgledala bi nešto nalik na ovo:

Hitoši Ivaaki (Hitoshi Iwaaki)
Daiđiro Morohoši (Daijiro Morohoshi)
Osamu Tezuka (Osamu Tezuka)
Kjoko Okazaki (Kyoko Okazaki)
Gonta King (Gonta King)
Akira Torijama (Akira Toriyama)
Saki Hivatari (Saki Hiwatari)
Minetaro Moćizuki (Minetaro Mochizuki)
Kođi Kumeta (Koji Kumeta)
Naoki Urasava (Naoki Urasawa)

Prvo sam dao imena kako bi se pisala po Vuku, a u zagradi sam dao i međunarodno usvojenu transkripciju, da bi neko mogao eventualno da ih lovi po internetu.

Ovo nije nikakav kanon, jednostavno sam zapisao prvih 10 imena koja su mi pala na pamet. Tu su se mogli naći još neki autori, ali možda drugom prilikom. No, neki pomenuti autori su sigurno slabo poznati ili čak nepoznati ovdašnjim manga fanovima.

Recimo, ko je Daiđiro Morohoši?


Prema rezultatima jedne skorašnje ankete, za čije postojanje sam čuo od jednog Japanca na jednom forumu, 16. po redu najuticajniji manga-ka ikada. Međutim, dok ne pronađem te rezultate lično (a must!) pokušaću drugačiji pristup.

Pre Martija Misterije i Dilana Doga postojao je Reiđiro Hieda, arheolog, istraživač okultnog i tajanstvenog i yokai hunter (lovac na duhove). Ovim sugerišem samo površnu, spoljašnju sličnost sa ikonama italijanskog stripa - Morohošijevi zapleti i rešenja su daleko originalniji, mračniji i više nihilistički.

Prvi put sam čuo za Morohošija pre gotovo 10 godina, kada je dobio 4. po redu Osamu Tezuka kulturnu nagradu za najbolju mangu objavljenu u prethodnoj godini. To je bila Saiyu yoenden, rađena po kineskom romanu Putovanje na Zapad, poznatom u Japanu kao Saiyuki. Objavljivana od 1983, saga je sadržala 16 tomova u svom prvobitnom izdanju i predstavlja jedno od najvećih i najambicioznijih dela japanske 9. umetnosti.























Međutim, čitava priča o Morohošiju počinje ranije, i u sledećem postu vratićemo se na početak.

(Sledi: Daiđiro Morohoši - Crno Sunce Fantastike u Stripu)