Sakamotov Bezdan

Alternativan naziv posta, koji pogađa temu u čelo, bio bi "Drugi post", ali to mi je delovalo nekako... nemaštovito.

Razmišljajući odakle da počnem, zaključio sam: nikako od video-igara. Ne od bilo koje "gikovske" teme, jer će to odbiti slučajne prolaznike (one koji su kucali "sex" u Google i eventualno došli dovde). Njih ćemo prvo zavesti "normalnim" temama. Iz gikovske perspektive, doduše. Alternativni pristup bi bio: fuck you all! Pišem ono šta mi se piše! Ionako većina dobrih pisaca piše samo za sebe. Istina je verovatno da trenutno ne želim da pišem o igrama, ali želim da čitaoci (ili čitalac, ako se ne postigne kvorum!) misle da ja imam generalni plan o čemu želim da pišem. Zašto bih to želeo? Zašto bi me uopšte bilo briga?

Fuck you! Zato što... (popuniti koristeći sopstvenu imaginaciju)!



Ja sam prilično haotična osoba. Gotovo destruktivna. Samo-destruktivna, svakako. U svakoj igri koju sam igrao, a koja ima odgovarajuće opcije, nikada me nije privlačilo da vodim likove ka zlu. Za razliku od nekih ljudi koje znam, uvek sam težio ka dobru, čak i u okviru pravila zabavnog softvera. Ali uvek sam išao ka haosu. Razlozi za ovo su dublji nego što mi vreme i mesto dozvoljavaju da ispitam.

I tako dolazimo (dopuzasmo nekako) do onog o čemu želim da pišem: muzike.

Jedan ortak mi je davno rekao da su dve stvari o kojima se ne vredi raspravljati politika i muzika. Dodao bih i religija, ali on nije bio religiozan čovek, pa mu to neću zameriti. Religija čak pre svega.

U muzici volim razne pravce i žanrove, osim: metala s bilo kojim prefiksom (ili bez), "klupske" elektronike i turbo-folka (koji spada u muziku samo formalno). Protiv metalaca čak i nemam mnogo toga - kada bi izbacili metal-elemente iz svoje muzike, ne bi bili gori od većine muzičara drugih pravaca. Kod muzičara, sem vrlo subjektivnog elementa muzičkog kvaliteta, cenim pre svega dugovečnost. Sposobnost da se radi tokom mnogo godina, čak decenija, i da se konstantno prevazilazi sopstveno delo. Jedan od ljudi koji ispunjavaju ovaj uslov je Rjuići Sakamoto (Ryuichi Sakamoto).

Smeta mi kada izvođači na omot albuma stave svoje lice. Sakamotova vrlina je ta što ne pribegava često toj taktici; i ta što je bio glumac, dođavola! Ne ide u ekstreme kao Neil Hannon = The Divine Comedy, koji se slikao na svakom albumu, a ne izgleda dobro kao Sakamoto. CD kao proizvod je skup tri različite umetnosti: muzike, vizuelnog dizajna (slikarstva, u neku ruku) i veštine pisanja (imena kompozicija, reči pesama). Većina ljudi momentalno shvati važnost vizuelne komponente. Kao i tekstualne. Ređe muzičke, nažalost.

Sakamoto je jedan od retkih ljudi u modernoj muzici čija karijera obuhvata više od trideset godina, razne žanrove (klasična, etno, ambijentalna, eksperimentalna i pop muzika), mnogobrojne radove namenske muzike (tj. za film, TV serije, video-igre i druga dešavanja) i mnogobrojne kolaboracije sa drugim muzičarima i umetnicima, a konstantno prevazilazi sam sebe.

Chasm je njegov album iz 2004, poslednji pravi solo-album do izlaska Out of Noise ove godine. Želeo sam svojevremeno da ga kupim sa CD Japana; međutim, iskrslo mi je nešto drugo i propustio sam priliku. Kasnije je postao Out of print, i morao sam da se zadovoljim Čarobnim Svetom Digitalne Distribucije Dobara. Nije strašno, čak ni sa kolekcionarsko-snobovske tačke gledišta: ipak se radi o Sakamotu = sigurno će biti reprintovan kad-tad.

Može se okarakterisati kao "pop", ali to je pop u najrastegnutijem pojmu, koji deli album na kompozicije koje traju najčešće 5 minuta, daje glas nekolicini pesama (ne uvek pevajući) i odlazi u gornje slojeve atmosfere neke jonizovane planete. To je pop koji je upravo pušten sa sprave za mučenje i sada priča laži o svom životu. Ali kakve su to samo prelepe laži!

"Why do they compare war to a man, and peace to a woman?
Peace is unpredictible, while war is so exciting!"

To je iz pesme War & Peace sa ovog albuma. Evo snimka sa koncerta: