Kyogoku Natsuhiko i rekonstrukcija mitova, deo II

"Tama nije samo tamo gde nema svetlosti. Ona je svugde." (Leto ubumea)

Serija Hyakkiyagyo vrti se oko Chuzenji-ja Akihika, poznatijeg kao Kyogokudo, po nazivu knjižare koju drži, koja prodaje samo polovne knjige. Okruženost knjigama je ključna za njegov karakter - veći deo vremena Chuzenji provede čitajući i čekajući mali ali pouzdan broj mušterija, i tako njegovo znanje ima dubinu i širinu jedne biblioteke. Ima on i drugu stranu, stranu čoveka od "vere" - šinto sveštenik i onmjođi (onmyoji), naslednik tradicije velikog Abe-no-Seimei-ja, najpoznatijeg od svih onmjođija, praktikanata jedne drevne magijske tradicije starog Japana, iz vremena pre nego što su samuraji imali značajnu ulogu.

 

Pentagram, znak Abe-no-Seimeja i njegovog naslednika Kyogokuda

Čarobnjak, prosto rečeno? Formalno, da, ali Chuzenji je sasvim racionalna osoba, do te granice da svi ostali deluju i delaju neracionalno u poređenju s njim, čak i oni koji se kunu u razum i smeju sujeverju. Nije stvar u tome da li on veruje ili ne u religiju i tradiciju koju zastupa; stvar je u tome što on priznaje njihovu praktičnost i time razlog za njihovo postojanje. Moglo bi se reći da mu je osnovni moto "neki ciljevi opravdavaju sredstva". Nema magije u ovoj seriji romana, osim one kojom Kyogoku vezuje čitaoca. Ali recimo da ima elemenata naučne-fantastike tu i tamo, vrlo blage.

Žanrovski, radi se o kriminalističkim romanima sa dosta elemenata horora i filozofskog traktata. Ovde je Kyogokuov postupak upravo suprotan onome što je radio u kratkim pričama koje sam opisao ranije - objašnjava sve, nalik na Herkula Poaroa koji okuplja sve umešane likove u poslednjoj sceni da bi im opisao Zločin Kako Se Zaista Odvio.

Nabrajanja romana u seriji nas ne bi odvelo nikud - koga baš zanima, može da pogleda na Wabisabinom blogu. Za nas ovde dovoljna je informacija da je svaki roman napravljen oko jednog mita, odnosno, nekog bića iz japanskog folklora, i jedne teme. Leto ubumea se, naravno, bavi ubumeom, što će reći personifikovanim žaljenjem žene koja je umrla na porođaju. Što bi kao temu romana postavilo rođenje. Iako se u smislu piščevih teorija o ulozi i poreklu mita kao najlakše nameće poređenje sa Jungom i teorijom arhetipova, Frojd i njegov učenik su zaista spomenuti u romanu, ali ne baš sa pozitivnim predznakom. Ne, to bi ionako bilo suviše lako. Pravo poređenje bih pre napravio sa nekim antropološkim teorijama, recimo onim Kloda Levi-Strosa (Claude Lévi-Strauss) o mitu kao sredstvu za rešavanje protivrečnosti. Naravno, to je samo prvi utisak, a za ulaženje u dublju analizu bih morao da se podsetim detaljnije pomenutih antropoloških radova.

Pozornica je postavljena u Japan 50-tih, tik posle Drugog svetskog rata. Zašto se Kyogoku opredelio za to vreme, ne mogu biti siguran. Moje nagađanje je da je to vreme još bilo pogodno za formiranje lika kao što je Chuzenji, koji pretenduje skoro na sveznanje. Danas, u doba visoke specijalizacije, to bi bilo mnogo teže. Drugo, to doba je idealno kao poprište sukoba Starog i Novog, Mita i Nauke, novog demokratskog poretka i duha starog militarističkog režima. Japanski zločini iz rata se otvoreno priznaju i stara uverenja se dovode u pitanje, što me ne čudi znajući Kyogokuove sklonosti - još je Mizuki bio najveći kritičar tadašnje japanske politike, i u počast tome nacrtao je neke od najboljih (anti-)ratnih stripova ikad. Nema ljubavi između kamikaza i jokaja. (Mogu se i kamikaze definisati kao jedan mit, politički korisno usmeravanje ludila, personifikovan oblik kolektivne noćne more jednog društva, ali to bi nas sada odvelo predaleko.)

Sa svojih 600 strana, Leto ubumea je jedan od kraćih romana iz pomenute serije. U engleskom prevodu ima oko 320 i taj prevod je meni bio sasvim dobar, izgubivši možda nešto na fluidnosti, ali sačuvavši smislenost i erudiciju originala. Kyogokuov stil je teško emulirati u prevodu, prvo, zato što često koristi ne-toliko-poznate ili arhaične kanđije, a drugo, zato što je opsednut detaljima oko čitljivosti - nijedna rečenica se ne prelama preko dve stranice. Kao što sam rekao u prethodnom postu, Kyogoku sam radi naslovne ilustracije i u čitavoj ovoj seriji one uvek prikazuju mitsko biće koje određuje temu, obično u nekoj ukiyo-e interpretaciji.

 

Mouryou no Hako, drugi roman u seriji

Nisam video preterano mnogo mišljenja na internetu o ovom romanu - kada odbacimo ona potpuno bezvredna, ostaje ih tek nekoliko merodavnih.  (Dobrovoljno bih žrtvovao svoj blog kada bi to imalo za posledicu ukidanje i brisanje 99,99 posto onoga što se piše na netu!) U jednom "mišljenju" se kaže da je roman rešen svojevrsnom deus ex machinom - osim što se previđa činjenica da je od početka roman vođen ka tom završetku, i da je još na prvim stranicama dat nagoveštaj teorije čijim je logičkim produženjem uobličeno razrešenje. Može neko voleti ili ne te teorije, ali to je već sasvim drugo pitanje. Kyogoku je pisac ideja, možda, što nikako ne znači da mu je stil u drugom planu. Kao što rekoh, obraća pažnju na sitnice, do nivoa opsednutosti čak, ali sve što imam na raspolaganju je prevod na engleski, koji je kao jezik po prirodi stvari toliko različit od japanskog da mi je svako realno poređenje stila nemoguće. S druge strane, ako ste pisac ideja, onda morate da se potrudite da te ideje budu zanimljive. Roman je protkan diskusijama o prirodi religije, nauke, memorije, snova, o alhemiji, poreklu budističke boginje Kišimođin... Ne zove se slučajno Chuzenji Kyogokudom. On predstavlja usta svog tvorca i romani mogu biti posmatrani kao prezentacija njegovih teorija, ali time bismo titanski grandiozno promašili suštinu. U književnosti su nam književna merila osnovna, i knjiga je sasvim vešto napisana s tom svrhom - da uzbudi, iznenadi, uznemiri i, po mogućstvu, pruži katarzu. Međutim, meni je to teoretisanje bilo posebno fascinantno, i Kyogoku mi je bio dobar podsetnik da ne postoje dosadne teme, već samo dosadni predavači.

No, vratimo se na "mišljenja". U drugom se kaže kako roman podseća na animee (???) i poredi se sa delima Dana Browna (??????). Wabisabi, koja je pročitala čitavu seriju na japanskom, plus još neke Kyogokuove eseje, plus studirala jezike, i zna šta priča, upotrebila je poređenje sa "učenim trilerima Umberta Eka", Imenom ruže i Fukoovim klatnom. Andrew Cunningham, koji takođe zna šta priča (i od koga sam prvi put i čuo za Kyogokua), upotrebio je poređenje sa Nealom Stephensonom, što je bio poziv na intelektualnu žurku koji nisam mogao da odbijem (damn, još mi Cryptonomicon stoji negde nepročitan). Vertical, američki izdavač koji je izdao Leto ubumea, iznosi jedno loše odmereno poređenje sa Neilom Gaimanom koje možda služi kao dobar marketinški potez. Kao što je rekao neko na Cunninghamovom blogu u divnom primeru slovne permutacije, nije Kyogoku japanski Neil Gaiman, već je to Kogyoku (= Kogyoku Izuki, autorka mračne fantazije Mimizuku to Yoru no Ou, što grubo prevedeno znači nešto poput Sove i Kralja noći). Ali, to je priča za neki drugi put.

Romani nisu ispričani kroz Kyogokudove oči - on je ključni racionalni element koji rešava slučajeve, ali čitalac provodi više vremena sa nekim drugim likovima. U Letu ubumea radi se o Sekiguchi-ju Tatsumiju, piscu palp romana i Kyogokudovom prijatelju, čoveku sklonom napadima depresije, često u strahu od ljudi i stoga idealnim da prenese teskobu primordijalne tame na čitaoca. Sinopsis bi ličio na neki priručnik abnormalne psihologije i neću ovde nikom kvariti eventualno zadovoljstvo devičanske inicijacije u priču.

 

Jorougumo no Kotowari, peti roman

Hyakkiyagyo nije jedino što je Kyogoku napisao, nije čak ni većinski deo - njegova bibliografija je ogromna. Roman Kousetsu Hyaku Monogatari, koji mu je doneo Naokijevu nagradu, i po kojem je urađena anime serija (Requiem from the Darkness), nešto je sasvim drugo. Kao i u Americi najavljeni Loups=Garous, priča o antiutopijskoj budućnosti u kojoj je kontakt među decom sveden na minimum. Što mi ostavlja dovoljno materijala za buduće postove...

U svakom slučaju, u eventualnom nastavku ću dublje ući u teme i motive jedinog do sada pročitanog romana o Kyogokudu (sa puno spojlera!); moguće teme će biti i neke stvari dotaknute u ovim knjigama: onmjodo, kineska teorija o 5 elemenata, Hanaoka Seishu, profesor Fukurai Tomokichi i nensha (psihička fotografija)...