Kyogoku Natsuhiko i rekonstrukcija mitova, deo II

"Tama nije samo tamo gde nema svetlosti. Ona je svugde." (Leto ubumea)

Serija Hyakkiyagyo vrti se oko Chuzenji-ja Akihika, poznatijeg kao Kyogokudo, po nazivu knjižare koju drži, koja prodaje samo polovne knjige. Okruženost knjigama je ključna za njegov karakter - veći deo vremena Chuzenji provede čitajući i čekajući mali ali pouzdan broj mušterija, i tako njegovo znanje ima dubinu i širinu jedne biblioteke. Ima on i drugu stranu, stranu čoveka od "vere" - šinto sveštenik i onmjođi (onmyoji), naslednik tradicije velikog Abe-no-Seimei-ja, najpoznatijeg od svih onmjođija, praktikanata jedne drevne magijske tradicije starog Japana, iz vremena pre nego što su samuraji imali značajnu ulogu.

 

Pentagram, znak Abe-no-Seimeja i njegovog naslednika Kyogokuda

Čarobnjak, prosto rečeno? Formalno, da, ali Chuzenji je sasvim racionalna osoba, do te granice da svi ostali deluju i delaju neracionalno u poređenju s njim, čak i oni koji se kunu u razum i smeju sujeverju. Nije stvar u tome da li on veruje ili ne u religiju i tradiciju koju zastupa; stvar je u tome što on priznaje njihovu praktičnost i time razlog za njihovo postojanje. Moglo bi se reći da mu je osnovni moto "neki ciljevi opravdavaju sredstva". Nema magije u ovoj seriji romana, osim one kojom Kyogoku vezuje čitaoca. Ali recimo da ima elemenata naučne-fantastike tu i tamo, vrlo blage.

Žanrovski, radi se o kriminalističkim romanima sa dosta elemenata horora i filozofskog traktata. Ovde je Kyogokuov postupak upravo suprotan onome što je radio u kratkim pričama koje sam opisao ranije - objašnjava sve, nalik na Herkula Poaroa koji okuplja sve umešane likove u poslednjoj sceni da bi im opisao Zločin Kako Se Zaista Odvio.

Nabrajanja romana u seriji nas ne bi odvelo nikud - koga baš zanima, može da pogleda na Wabisabinom blogu. Za nas ovde dovoljna je informacija da je svaki roman napravljen oko jednog mita, odnosno, nekog bića iz japanskog folklora, i jedne teme. Leto ubumea se, naravno, bavi ubumeom, što će reći personifikovanim žaljenjem žene koja je umrla na porođaju. Što bi kao temu romana postavilo rođenje. Iako se u smislu piščevih teorija o ulozi i poreklu mita kao najlakše nameće poređenje sa Jungom i teorijom arhetipova, Frojd i njegov učenik su zaista spomenuti u romanu, ali ne baš sa pozitivnim predznakom. Ne, to bi ionako bilo suviše lako. Pravo poređenje bih pre napravio sa nekim antropološkim teorijama, recimo onim Kloda Levi-Strosa (Claude Lévi-Strauss) o mitu kao sredstvu za rešavanje protivrečnosti. Naravno, to je samo prvi utisak, a za ulaženje u dublju analizu bih morao da se podsetim detaljnije pomenutih antropoloških radova.

Pozornica je postavljena u Japan 50-tih, tik posle Drugog svetskog rata. Zašto se Kyogoku opredelio za to vreme, ne mogu biti siguran. Moje nagađanje je da je to vreme još bilo pogodno za formiranje lika kao što je Chuzenji, koji pretenduje skoro na sveznanje. Danas, u doba visoke specijalizacije, to bi bilo mnogo teže. Drugo, to doba je idealno kao poprište sukoba Starog i Novog, Mita i Nauke, novog demokratskog poretka i duha starog militarističkog režima. Japanski zločini iz rata se otvoreno priznaju i stara uverenja se dovode u pitanje, što me ne čudi znajući Kyogokuove sklonosti - još je Mizuki bio najveći kritičar tadašnje japanske politike, i u počast tome nacrtao je neke od najboljih (anti-)ratnih stripova ikad. Nema ljubavi između kamikaza i jokaja. (Mogu se i kamikaze definisati kao jedan mit, politički korisno usmeravanje ludila, personifikovan oblik kolektivne noćne more jednog društva, ali to bi nas sada odvelo predaleko.)

Sa svojih 600 strana, Leto ubumea je jedan od kraćih romana iz pomenute serije. U engleskom prevodu ima oko 320 i taj prevod je meni bio sasvim dobar, izgubivši možda nešto na fluidnosti, ali sačuvavši smislenost i erudiciju originala. Kyogokuov stil je teško emulirati u prevodu, prvo, zato što često koristi ne-toliko-poznate ili arhaične kanđije, a drugo, zato što je opsednut detaljima oko čitljivosti - nijedna rečenica se ne prelama preko dve stranice. Kao što sam rekao u prethodnom postu, Kyogoku sam radi naslovne ilustracije i u čitavoj ovoj seriji one uvek prikazuju mitsko biće koje određuje temu, obično u nekoj ukiyo-e interpretaciji.

 

Mouryou no Hako, drugi roman u seriji

Nisam video preterano mnogo mišljenja na internetu o ovom romanu - kada odbacimo ona potpuno bezvredna, ostaje ih tek nekoliko merodavnih.  (Dobrovoljno bih žrtvovao svoj blog kada bi to imalo za posledicu ukidanje i brisanje 99,99 posto onoga što se piše na netu!) U jednom "mišljenju" se kaže da je roman rešen svojevrsnom deus ex machinom - osim što se previđa činjenica da je od početka roman vođen ka tom završetku, i da je još na prvim stranicama dat nagoveštaj teorije čijim je logičkim produženjem uobličeno razrešenje. Može neko voleti ili ne te teorije, ali to je već sasvim drugo pitanje. Kyogoku je pisac ideja, možda, što nikako ne znači da mu je stil u drugom planu. Kao što rekoh, obraća pažnju na sitnice, do nivoa opsednutosti čak, ali sve što imam na raspolaganju je prevod na engleski, koji je kao jezik po prirodi stvari toliko različit od japanskog da mi je svako realno poređenje stila nemoguće. S druge strane, ako ste pisac ideja, onda morate da se potrudite da te ideje budu zanimljive. Roman je protkan diskusijama o prirodi religije, nauke, memorije, snova, o alhemiji, poreklu budističke boginje Kišimođin... Ne zove se slučajno Chuzenji Kyogokudom. On predstavlja usta svog tvorca i romani mogu biti posmatrani kao prezentacija njegovih teorija, ali time bismo titanski grandiozno promašili suštinu. U književnosti su nam književna merila osnovna, i knjiga je sasvim vešto napisana s tom svrhom - da uzbudi, iznenadi, uznemiri i, po mogućstvu, pruži katarzu. Međutim, meni je to teoretisanje bilo posebno fascinantno, i Kyogoku mi je bio dobar podsetnik da ne postoje dosadne teme, već samo dosadni predavači.

No, vratimo se na "mišljenja". U drugom se kaže kako roman podseća na animee (???) i poredi se sa delima Dana Browna (??????). Wabisabi, koja je pročitala čitavu seriju na japanskom, plus još neke Kyogokuove eseje, plus studirala jezike, i zna šta priča, upotrebila je poređenje sa "učenim trilerima Umberta Eka", Imenom ruže i Fukoovim klatnom. Andrew Cunningham, koji takođe zna šta priča (i od koga sam prvi put i čuo za Kyogokua), upotrebio je poređenje sa Nealom Stephensonom, što je bio poziv na intelektualnu žurku koji nisam mogao da odbijem (damn, još mi Cryptonomicon stoji negde nepročitan). Vertical, američki izdavač koji je izdao Leto ubumea, iznosi jedno loše odmereno poređenje sa Neilom Gaimanom koje možda služi kao dobar marketinški potez. Kao što je rekao neko na Cunninghamovom blogu u divnom primeru slovne permutacije, nije Kyogoku japanski Neil Gaiman, već je to Kogyoku (= Kogyoku Izuki, autorka mračne fantazije Mimizuku to Yoru no Ou, što grubo prevedeno znači nešto poput Sove i Kralja noći). Ali, to je priča za neki drugi put.

Romani nisu ispričani kroz Kyogokudove oči - on je ključni racionalni element koji rešava slučajeve, ali čitalac provodi više vremena sa nekim drugim likovima. U Letu ubumea radi se o Sekiguchi-ju Tatsumiju, piscu palp romana i Kyogokudovom prijatelju, čoveku sklonom napadima depresije, često u strahu od ljudi i stoga idealnim da prenese teskobu primordijalne tame na čitaoca. Sinopsis bi ličio na neki priručnik abnormalne psihologije i neću ovde nikom kvariti eventualno zadovoljstvo devičanske inicijacije u priču.

 

Jorougumo no Kotowari, peti roman

Hyakkiyagyo nije jedino što je Kyogoku napisao, nije čak ni većinski deo - njegova bibliografija je ogromna. Roman Kousetsu Hyaku Monogatari, koji mu je doneo Naokijevu nagradu, i po kojem je urađena anime serija (Requiem from the Darkness), nešto je sasvim drugo. Kao i u Americi najavljeni Loups=Garous, priča o antiutopijskoj budućnosti u kojoj je kontakt među decom sveden na minimum. Što mi ostavlja dovoljno materijala za buduće postove...

U svakom slučaju, u eventualnom nastavku ću dublje ući u teme i motive jedinog do sada pročitanog romana o Kyogokudu (sa puno spojlera!); moguće teme će biti i neke stvari dotaknute u ovim knjigama: onmjodo, kineska teorija o 5 elemenata, Hanaoka Seishu, profesor Fukurai Tomokichi i nensha (psihička fotografija)...

Kyogoku Natsuhiko i rekonstrukcija mitova

Prethodna dva meseca ili više sam bio zauzet istraživanjem života i dela ovog čoveka. Ako je neko imao priliku da čita najnoviji dodatak mojoj kolumni na UPPS-u, u uvodu sam spomenuo "pisca koji u svom opusu ima više zanimljivih ideja od čitavih književnih žanrova". To je to. Kyogoku Natsuhiko. Triler, horor i psihološko-filozofski roman, sve u jednom. Stvorio sam približnu sliku pošto sam prešao sve što mi je pristupačno: roman Leto ubumea (Ubume no natsu), tri kratke priče objavljene u antologiji Kaiki i dve animirane TV serije rađene po njegovim delima - Mouryou no Hako i Kousetsu Hyaku Monogatari, poznat na Zapadu kao Requiem from the Darkness; pregledao sve izvore informacija na engleskom jeziku, i neke na japanskom; dosađivao ljudima koji odlično govore japanski da bih saznao neke stvari; dubio na glavi na krovnoj anteni ne bih li prizvao božansku inspiraciju tamo gde je sve drugo omanulo, itd. (Dobro, malo fantazije nije na odmet, zar ne?) Nisam pogledao igrane filmove i TV specijale rađene po njegovim delima, ali kako sam čuo da su neki od njih katastrofalno loši, uzdržavam se do nekog eventualnog napada neverovatne želje za patnjom ili samouništenjem.

Pravim imenom Oe Katsuhiko, Kyogoku je rođen 1963. na Hokaidu, velikom severnom japanskom ostrvu. Završio je dizajnersku školu i to je njegov drugi posao i danas, kada drži kompaniju koja se time bavi, i u čijem okviru sam dizajnira svoje knjige. Još jedna njegova oblast ekspertize je japanski folklor. Veliki je fan manga autora Mizukija Shigerua, koji je posle Drugog svetskog rata probudio interesovanje japanske javnosti za poluzaboravljena predanja. Kyogoku je član nekoliko udruženja koja imaju veze s tim.


Jedna grupa koja ima Kyogokua u svom sastavu je Sekai Yokai Kyokai - Svetska organizacija jokaja. "Svetska" je termin koji može da zavara - ja znam samo za tri člana, mada je moguće da ih ima još. Mizuki je predsednik, a Aramata Hiroshi, takođe pisac i istraživač misterioznih fenomena, autor enormno popularne serije okultne fantastike, Teito Monogatari, treći je član. Sva trojica su učestvovali na snimanju filma Miikea Takashija Veliki rat jokaja (Youkai Daisensou) iz 2005. kao savetnici u jokajskim pitanjima. Dečji film, ali tehnički među najboljim koje je Miike uradio. Kako je čudno sada videti listu imena koju su naši filmski kritičari kopirali sa stranih sajtova i koja se navode kao "producenti":

Shigeru Mizuki
Hiroshi Aramata
Natsuhiko Kyogoku
Miyuki Miyabe

Caka je, naši filmski kritičari, koji obično Miikeu pišu panegirike, ne znaju da je u ovakvoj skupini on najbezazleniji lik (osim možda Miyabe, koja je dama, pa ćemo je odvojiti od ostalih).

Kyogokua vezuje još jedna karika sa Miyabe - oboje su članovi književne grupe Osawa Office, čiji je treći i ključni član Osawa Arimasa. Oni važe za najveći bastion kriminalističkog žanra u Japanu i svo troje su dobitnici najprestižnije japanske nagrade za "popularnu" literaturu - Naoki. Naravno, pod "popularnom" se misli na celokupnu žanrovsku književnost, ali to je nešto što ne bih izdvajao u smislu kvaliteta od "čiste" književnosti, koja često ume da bude dosadna i da se davi u sopstvenom samozadovoljstvu.

Rukopis svog prvog romana, Leto ubumea, Kyogoku je doneo najvećem izdavaču u Japanu, Kodanši, i rezultat je bio ogroman uspeh posle objavljivanja 1994. Milion prodatih primeraka i stvaranje posebne književne nagrade za nove pisce fantastike i trilera, Mephistove (po nazivu Kodanšinog književnog magazina).

 

Prvo japansko izdanje Ubumea

Leto ubumea je samo prvi roman u dugačkoj seriji zvanoj Hyakkiyagyou (Noćna povorka stotinu demona) ili Kyougokudou, po glavnom protagonisti. To je i za sada jedini njegov roman objavljen na engleskom (od strane Verticala), mada se za maj planira i Loups=Garous (A Werewolf in Tokyo) koji ne pripada pomenutoj seriji, a čiji će američki izdavač biti Viz, u sklopu edicije fantastične književnosti Haikasoru.

Sledeći put više o samim delima, temama i stilu.

Japanske priče o sablasnom

"Bez vere ostaje samo strah."
Berserk

Problem sa Japanom, ili bolje rečeno, problem za ljude koji žele da se bave Japanom, je taj da, ako je u ovoj našoj zapadnoj tradiciji teško sa sigurnošću pratiti nastanak i razvoj nekog kulturnog fenomena, u japanskoj tradiciji je to barem nekoliko puta teže. Čudna, izlomljena istorijska putanja dovela je do palete različitih uticaja koji su dalje doveli do spajanja različitih i, često, potpuno "kontradiktornih" elemenata. Kažem "kontadiktornih", pod navodnicima, jer mnogi pojmovi koje smatramo isključivim su takvi samo zahvaljujući semantičko-lingvističkoj zbunjenosti naše svesti i dugoj tradiciji nerazumevanja povezanosti razuma i vere. Može li pojava biti strašna, a istovremeno i smešna? Može li umetničko delo biti melodramatično, a ipak istinski tragično? Neki kritičari bi vam verovatno na ovo drugo pitanje odgovorili da ne može, ali priđite da vam šapnem nešto: ti kritičari greše.

Ostaviću sad na stranu lingvističke nedoumice, ali ne brinite, neću ih zaboraviti. Vratićemo se na njih drugom prilikom. Danas sam samo hteo da napišem koju reč o specifično japanskom žanru čudnih priča, čija se tradicija ipak donekle može pratiti (osim ako niste filmski kritičar, u kom slučaju ćete biti potpuno zbunjeni, i pokušaćete da nadomestite tu zbunjenost bogatstvom misleading informacija).

U japanskom jeziku reč kaidan označava pripovedačku tradiciju o okultnom, sablasnom, čudnom... O neobjašnjivom. Međutim, kako ta reč obuhvata više od pisanih dela (recimo, i usmenu tradiciju), naziv koji je u Japanu prihvaćen za odgovarajući književni žanr je kaiki shousetsu (čudna fikcija). Sličan senzibilitet se može pratiti i izvan književnosti - u slikarstvu, u yurei-ga žanru, kao i među odabranim štampanim ilustracijama Edo perioda poznatim kao ukiyo-e. Ne sme se zanemariti ni pozorište, gde je Tsuruya Nanboku IV početkom 19. veka napisao neke sablasne priče čiji su motivi kasnije obrađivani u svim medijima.

Kaiki ima dugačku tradiciju - računa se da se početkom žanra mogu smatrati neke zbirke iz druge polovine 17. veka. I kad kažem "početkom ŽANRA", na to i mislim: početak tradicije koja ima za cilj izazivanje estetizovanog straha (ili drugih srodnih emocija) u čitaocima. Mnoga čuvena imena japanske književnosti nalaze se na listi autora koji su poklonili nešto specijalno tom žanru: od Uede Akinarija i njegovog Ugetsu Monogatarija iz 18. veka, preko Lafcadija Hearna, opsednutog japanskim folklorom, Natsumea Sosekija i njegovog učenika Uchide Hyakkena, Akutagawe Ryunosukea i Edogawe Rampoa do Kyogokua Natsuhikoa i Miyabe Miyuki, dvoje od najvećih žanrovskih pisaca u Japanu danas. Sledi kratko poređenje poslednjih dvoje, na osnovu priča koje se mogu čitati u izvrsnoj antologiji Kaiki: Uncanny Tales from Japan.

Za one kojima su njihova imena nepoznata, reći ću da sam ih pominjao tu i tamo i pominjaću ih i dalje. Za neki detaljniji uvod biće prilike - i ovaj post, takav kakav je, dovoljno će me iscrpeti i bez toga. Radi se o dvoje pisaca bez kojih je nezamisliva svaka priča o misteriji, trileru, hororu, kaikiju i fantastici uopšte u modernoj japanskoj književnosti.

Tri kratke Kyogokuove priče čudnih naslova ("Ko ih je napravio?", "Šta želi?", i "Gde je bila?") dosta se razlikuju od priče Futon beya (Soba za futone; futon = dušek za spavanje) visokopoštovane i izvrsne Miyabe Miyuki: po dužini, po stilu, po načinu na koji izazivaju reakciju u čitaocu. Njegove su kratke, svega par stranica po priči; njena je duža od sve tri zajedno i detaljnije prati postupke svojih likova. Nezahvalno je pričati o stilu kada se čita engleski prevod (kao što sam ja čitao), iako će razlike biti očigledne svakome ko pročita priče, ali što se tiče poslednjeg poređenja, kod Kyogokua prava jeza nastupa tek posle čitanja poslednje rečenice, dok kod Miyabe upravo tu nastupa olakšanje. Sada mi je sasvim jasno kako je Miyabe uspela da pretoči predivnu video-igru Ico u roman - podvig koji bih do skora smatrao nemogućim, jer Ico se zasniva na atmosferi, a 500 ili više stranica građenja atmosfere bi bilo stvarno... previše - njeno oko za psihološke nijanse i često prizivanje mraka kao ambijenta u svojim delima idealni su za takvu obradu.

Zbirka priča Ayashi Miyabe Miyuki

Ove Kyogokuove priče su najbolji primer poente koju želim da napravim: one su čudne zato što ruše temelje ljudskog poimanja kako svet funkcioniše. Razlika u odnosu na zapadnjačku tradiciju je očigledna: prvo, nema objašnjenja. Kyogoku vrlo svesno naglašava odsustvo objašnjenja, pa čak i želje da ga da (za razliku od Miyabe, koja je tu naklonjenija modernom zapadnjačkom senzibilitetu). Ako je pripovedač takvih priča vešt, ukrasiće ih sa dovoljno realističnih detalja da čitalac poveruje u dešavanja, a onda će uvođenjem neobičnog ili, bolje rečeno, nemogućeg da stvori unutrašnji konflikt u čitaocu rušeći stubove njegove vere u red stvari. Iz toga proizlazi sav "horor" situacije. Uglavnom nema ni nasilja - druga razlika u odnosu na zapadnjačke pandane. Međutim, zato je moć kaiki priča, bar onih boljih, neokrnjena dugo nakon njihovog čitanja.

Mnogim čitaocima ove priče možda neće biti ni najmanje "strašne", ali to sve zavisi od očekivanja, tj. kakva vrsta "straha" se očekuje. Time literarna vrednost samih dela nije ugrožena. S druge strane, ako ima istine u Lavkraftovoj izreci da je najjača vrsta straha strah od nepoznatog, onda ove priče kriju samu esenciju straha, jer vas teraju da na trenutak poverujete da ne poznajete ni ono u šta ste verovali čitavim svojim bićem, naglašavajući trenutak iz koga je proterana svaka logika, čak i sopstvena.

Kyogokuov Furui Kaidan