Kyogoku Natsuhiko i rekonstrukcija mitova

Prethodna dva meseca ili više sam bio zauzet istraživanjem života i dela ovog čoveka. Ako je neko imao priliku da čita najnoviji dodatak mojoj kolumni na UPPS-u, u uvodu sam spomenuo "pisca koji u svom opusu ima više zanimljivih ideja od čitavih književnih žanrova". To je to. Kyogoku Natsuhiko. Triler, horor i psihološko-filozofski roman, sve u jednom. Stvorio sam približnu sliku pošto sam prešao sve što mi je pristupačno: roman Leto ubumea (Ubume no natsu), tri kratke priče objavljene u antologiji Kaiki i dve animirane TV serije rađene po njegovim delima - Mouryou no Hako i Kousetsu Hyaku Monogatari, poznat na Zapadu kao Requiem from the Darkness; pregledao sve izvore informacija na engleskom jeziku, i neke na japanskom; dosađivao ljudima koji odlično govore japanski da bih saznao neke stvari; dubio na glavi na krovnoj anteni ne bih li prizvao božansku inspiraciju tamo gde je sve drugo omanulo, itd. (Dobro, malo fantazije nije na odmet, zar ne?) Nisam pogledao igrane filmove i TV specijale rađene po njegovim delima, ali kako sam čuo da su neki od njih katastrofalno loši, uzdržavam se do nekog eventualnog napada neverovatne želje za patnjom ili samouništenjem.

Pravim imenom Oe Katsuhiko, Kyogoku je rođen 1963. na Hokaidu, velikom severnom japanskom ostrvu. Završio je dizajnersku školu i to je njegov drugi posao i danas, kada drži kompaniju koja se time bavi, i u čijem okviru sam dizajnira svoje knjige. Još jedna njegova oblast ekspertize je japanski folklor. Veliki je fan manga autora Mizukija Shigerua, koji je posle Drugog svetskog rata probudio interesovanje japanske javnosti za poluzaboravljena predanja. Kyogoku je član nekoliko udruženja koja imaju veze s tim.


Jedna grupa koja ima Kyogokua u svom sastavu je Sekai Yokai Kyokai - Svetska organizacija jokaja. "Svetska" je termin koji može da zavara - ja znam samo za tri člana, mada je moguće da ih ima još. Mizuki je predsednik, a Aramata Hiroshi, takođe pisac i istraživač misterioznih fenomena, autor enormno popularne serije okultne fantastike, Teito Monogatari, treći je član. Sva trojica su učestvovali na snimanju filma Miikea Takashija Veliki rat jokaja (Youkai Daisensou) iz 2005. kao savetnici u jokajskim pitanjima. Dečji film, ali tehnički među najboljim koje je Miike uradio. Kako je čudno sada videti listu imena koju su naši filmski kritičari kopirali sa stranih sajtova i koja se navode kao "producenti":

Shigeru Mizuki
Hiroshi Aramata
Natsuhiko Kyogoku
Miyuki Miyabe

Caka je, naši filmski kritičari, koji obično Miikeu pišu panegirike, ne znaju da je u ovakvoj skupini on najbezazleniji lik (osim možda Miyabe, koja je dama, pa ćemo je odvojiti od ostalih).

Kyogokua vezuje još jedna karika sa Miyabe - oboje su članovi književne grupe Osawa Office, čiji je treći i ključni član Osawa Arimasa. Oni važe za najveći bastion kriminalističkog žanra u Japanu i svo troje su dobitnici najprestižnije japanske nagrade za "popularnu" literaturu - Naoki. Naravno, pod "popularnom" se misli na celokupnu žanrovsku književnost, ali to je nešto što ne bih izdvajao u smislu kvaliteta od "čiste" književnosti, koja često ume da bude dosadna i da se davi u sopstvenom samozadovoljstvu.

Rukopis svog prvog romana, Leto ubumea, Kyogoku je doneo najvećem izdavaču u Japanu, Kodanši, i rezultat je bio ogroman uspeh posle objavljivanja 1994. Milion prodatih primeraka i stvaranje posebne književne nagrade za nove pisce fantastike i trilera, Mephistove (po nazivu Kodanšinog književnog magazina).

 

Prvo japansko izdanje Ubumea

Leto ubumea je samo prvi roman u dugačkoj seriji zvanoj Hyakkiyagyou (Noćna povorka stotinu demona) ili Kyougokudou, po glavnom protagonisti. To je i za sada jedini njegov roman objavljen na engleskom (od strane Verticala), mada se za maj planira i Loups=Garous (A Werewolf in Tokyo) koji ne pripada pomenutoj seriji, a čiji će američki izdavač biti Viz, u sklopu edicije fantastične književnosti Haikasoru.

Sledeći put više o samim delima, temama i stilu.

Japanske priče o sablasnom

"Bez vere ostaje samo strah."
Berserk

Problem sa Japanom, ili bolje rečeno, problem za ljude koji žele da se bave Japanom, je taj da, ako je u ovoj našoj zapadnoj tradiciji teško sa sigurnošću pratiti nastanak i razvoj nekog kulturnog fenomena, u japanskoj tradiciji je to barem nekoliko puta teže. Čudna, izlomljena istorijska putanja dovela je do palete različitih uticaja koji su dalje doveli do spajanja različitih i, često, potpuno "kontradiktornih" elemenata. Kažem "kontadiktornih", pod navodnicima, jer mnogi pojmovi koje smatramo isključivim su takvi samo zahvaljujući semantičko-lingvističkoj zbunjenosti naše svesti i dugoj tradiciji nerazumevanja povezanosti razuma i vere. Može li pojava biti strašna, a istovremeno i smešna? Može li umetničko delo biti melodramatično, a ipak istinski tragično? Neki kritičari bi vam verovatno na ovo drugo pitanje odgovorili da ne može, ali priđite da vam šapnem nešto: ti kritičari greše.

Ostaviću sad na stranu lingvističke nedoumice, ali ne brinite, neću ih zaboraviti. Vratićemo se na njih drugom prilikom. Danas sam samo hteo da napišem koju reč o specifično japanskom žanru čudnih priča, čija se tradicija ipak donekle može pratiti (osim ako niste filmski kritičar, u kom slučaju ćete biti potpuno zbunjeni, i pokušaćete da nadomestite tu zbunjenost bogatstvom misleading informacija).

U japanskom jeziku reč kaidan označava pripovedačku tradiciju o okultnom, sablasnom, čudnom... O neobjašnjivom. Međutim, kako ta reč obuhvata više od pisanih dela (recimo, i usmenu tradiciju), naziv koji je u Japanu prihvaćen za odgovarajući književni žanr je kaiki shousetsu (čudna fikcija). Sličan senzibilitet se može pratiti i izvan književnosti - u slikarstvu, u yurei-ga žanru, kao i među odabranim štampanim ilustracijama Edo perioda poznatim kao ukiyo-e. Ne sme se zanemariti ni pozorište, gde je Tsuruya Nanboku IV početkom 19. veka napisao neke sablasne priče čiji su motivi kasnije obrađivani u svim medijima.

Kaiki ima dugačku tradiciju - računa se da se početkom žanra mogu smatrati neke zbirke iz druge polovine 17. veka. I kad kažem "početkom ŽANRA", na to i mislim: početak tradicije koja ima za cilj izazivanje estetizovanog straha (ili drugih srodnih emocija) u čitaocima. Mnoga čuvena imena japanske književnosti nalaze se na listi autora koji su poklonili nešto specijalno tom žanru: od Uede Akinarija i njegovog Ugetsu Monogatarija iz 18. veka, preko Lafcadija Hearna, opsednutog japanskim folklorom, Natsumea Sosekija i njegovog učenika Uchide Hyakkena, Akutagawe Ryunosukea i Edogawe Rampoa do Kyogokua Natsuhikoa i Miyabe Miyuki, dvoje od najvećih žanrovskih pisaca u Japanu danas. Sledi kratko poređenje poslednjih dvoje, na osnovu priča koje se mogu čitati u izvrsnoj antologiji Kaiki: Uncanny Tales from Japan.

Za one kojima su njihova imena nepoznata, reći ću da sam ih pominjao tu i tamo i pominjaću ih i dalje. Za neki detaljniji uvod biće prilike - i ovaj post, takav kakav je, dovoljno će me iscrpeti i bez toga. Radi se o dvoje pisaca bez kojih je nezamisliva svaka priča o misteriji, trileru, hororu, kaikiju i fantastici uopšte u modernoj japanskoj književnosti.

Tri kratke Kyogokuove priče čudnih naslova ("Ko ih je napravio?", "Šta želi?", i "Gde je bila?") dosta se razlikuju od priče Futon beya (Soba za futone; futon = dušek za spavanje) visokopoštovane i izvrsne Miyabe Miyuki: po dužini, po stilu, po načinu na koji izazivaju reakciju u čitaocu. Njegove su kratke, svega par stranica po priči; njena je duža od sve tri zajedno i detaljnije prati postupke svojih likova. Nezahvalno je pričati o stilu kada se čita engleski prevod (kao što sam ja čitao), iako će razlike biti očigledne svakome ko pročita priče, ali što se tiče poslednjeg poređenja, kod Kyogokua prava jeza nastupa tek posle čitanja poslednje rečenice, dok kod Miyabe upravo tu nastupa olakšanje. Sada mi je sasvim jasno kako je Miyabe uspela da pretoči predivnu video-igru Ico u roman - podvig koji bih do skora smatrao nemogućim, jer Ico se zasniva na atmosferi, a 500 ili više stranica građenja atmosfere bi bilo stvarno... previše - njeno oko za psihološke nijanse i često prizivanje mraka kao ambijenta u svojim delima idealni su za takvu obradu.

Zbirka priča Ayashi Miyabe Miyuki

Ove Kyogokuove priče su najbolji primer poente koju želim da napravim: one su čudne zato što ruše temelje ljudskog poimanja kako svet funkcioniše. Razlika u odnosu na zapadnjačku tradiciju je očigledna: prvo, nema objašnjenja. Kyogoku vrlo svesno naglašava odsustvo objašnjenja, pa čak i želje da ga da (za razliku od Miyabe, koja je tu naklonjenija modernom zapadnjačkom senzibilitetu). Ako je pripovedač takvih priča vešt, ukrasiće ih sa dovoljno realističnih detalja da čitalac poveruje u dešavanja, a onda će uvođenjem neobičnog ili, bolje rečeno, nemogućeg da stvori unutrašnji konflikt u čitaocu rušeći stubove njegove vere u red stvari. Iz toga proizlazi sav "horor" situacije. Uglavnom nema ni nasilja - druga razlika u odnosu na zapadnjačke pandane. Međutim, zato je moć kaiki priča, bar onih boljih, neokrnjena dugo nakon njihovog čitanja.

Mnogim čitaocima ove priče možda neće biti ni najmanje "strašne", ali to sve zavisi od očekivanja, tj. kakva vrsta "straha" se očekuje. Time literarna vrednost samih dela nije ugrožena. S druge strane, ako ima istine u Lavkraftovoj izreci da je najjača vrsta straha strah od nepoznatog, onda ove priče kriju samu esenciju straha, jer vas teraju da na trenutak poverujete da ne poznajete ni ono u šta ste verovali čitavim svojim bićem, naglašavajući trenutak iz koga je proterana svaka logika, čak i sopstvena.

Kyogokuov Furui Kaidan

Lingvistička zagonetka

Pre nego nastavim svoje običavanje neobičnog i oneobičavanje običnog, izneću nešto što mi je na umu već neko vreme - problem koji se javlja pri transkripciji japanskih imena. Neki od vas to znaju, ali ponoviću: japanska (a i korejska) lična imena se pišu u formatu prezime + ime. Prevodioci obrnu taj redosled (a po meni potpuno nepotrebno, jer ta imena su prepoznatljiva i razlikuju se od naših). Međutim, ni to ne bi bio problem kada bi bili dosledni u tome; pošto nisu, jeste problem. Brojni su slučajevi (sve češći u skorije vreme) da se zadržava originalni oblik i tako dolazimo do situacija da više ne znam šta je prezime, a šta ime, ako nisam unapred upoznat sa politikom izdavača, ili ako se ne radi o poznatim prezimenima. Neki to rešavaju tako što prezimena pišu VELIKIM slovima, a imena malim. Kako su lingvisti izgleda greškom zapisali pravila u vetru umesto u kamenu, a vetar je ćudljiv, nastala je čitava zbrka, čijem razrešenju ću ja dati svoj skromni doprinos tako što ću ubuduće na ovom sajtu pisati japanska imena u originalnom formatu:

Prvo PREZIME, zatim IME.

Hvala na razumevanju.

O Lavkraftu, mangama, uticajima i jokajima

Jason Thompson, američki strip-autor još poznatiji kao manga-fan, urednik, istoričar i kritičar, glavni autor čuvenog Kompletnog vodiča za mange (Manga: the Complete Guide), objavio je zanimljiv tekst The Long Tentacle of H. P. Lovecraft in Manga, u kome se osvrće na dokazane i nedokazane uticaje Lavkrafta na japansku kulturu, mange, animee, video-igre i (zadržite dah da se ne biste onesvestili) moe.

(Da li svi znate šta je moe? Ako ne znate... ovde se mišljenja razlikuju. Protivnici te pojave tvrde da ništa niste propustili i da možete da živite i dalje kao relativno srećna i ispunjena osoba - u svakom slučaju sretnija i ispunjenija nego kada biste znali šta je moe. Nasuprot tome, podržavaoci će vas smatrati ljudskim bićem samo formalno. (Vidite li moć moe na delu!? Zauzela je čitav odeljak ovde iako je niko nije zvao! Zato sada zvanično objavljujem da je moe ženskog roda!))

Vratimo se na Thompsona. Dodiruje mnogo različitih pristupa i dela, od kojih sam za neke znao, a za neke ne. Chiaki Konaka, Daijiro Morohoshi i Junji Ito dobijaju svoje mesto u priči, a Thompson čak iznosi i genijalnu ideju da bi bilo dobro kada bi neko pisao imena stvorenja iz cthulhu mitova izmišljenim simbolima kineskog pisma, i tako ih načinio neizgovorljivim. Kako je Thompson veliki fan i Lavkrafta i mangi, sigurno je da dobro poznaje problematiku. Međutim, u umetnosti često nije lako raščlaniti šta je došlo odakle, a za Japan to važi više nego za većinu drugih kultura. Prvo, zato što mnogo toga još ne znamo o njima; drugo, zbog njihovog mentaliteta, zbog težine zadatka izvlačenja informacija iz autora, što će da zavije svaki mogući uticaj u ruho misterije, osim ako nije preterano očigledan. Ipak je ponekad moguće izvući informacije, i ja sam čitao dosta takvih "eye-opening" intervjua, ali tu mi je zanimljivo da sami autori često navode uticaje različite od onih koje im zapadni kritičari pripisuju (ili bi im pripisali). Recimo, Morohoshi je spomenuo švajcarskog slikara Arnolda Beklina (Arnold Böcklin) kao nekoga čije radove voli i dovoljno je videti neke njegove pejzaže, a onda pogledati Beklinovo Ostrvo mrtvih, i svako će videti sličnost. Ali, da li je Morohoshi video tu sliku u svojoj mladosti pa je neposredno uticala na njega, ili tek kasnije, pa je samo osetio srodnost? To će ostati misterija. Kada smo već kod Beklina, meni je njegov autoportret jedan od omiljenih u istoriji slikarstva:




















Thompson se poziva na jednu knjigu, Night Voices, Night Journeys, koja je relativno pristupačna našim ljudima jer je na engleskom jeziku. U stvari, radi se o antologiji posvećenoj japanskim interpretacijama Lavkrafta, Lairs of the Hidden Gods (Hishinkai u Japanu), koja se sastoji od 4 toma u engleskom izdanju:
1. pomenuti Night Voices, Night Journeys;
2. Inverted Kingdom;
3. Straight to Darkness;
4. The Dreaming God;
Čitavu antologiju je objavio Kurodahan Press, od 2005-2007, a oni znaju šta rade. Radi se o grupi iskusnih profesionalaca koji imaju kancelariju u Tokiju i dobro poznaju jezik i tradiciju Japana. Pored priča ubačeni su i teoretski tekstovi. Naslovne ilustracije je obezbedio Akihiro Yamada, čuveni ilustrator i manga-autor (primer ispod je za Inverted Kingdom):




















Stigosmo i do japanske reči 妖怪, koja se može često sresti u delima koja Thompson pominje u svom tekstu. Po međunarodno usvojenoj transkripciji pravilno se piše youkai, a za naše potrebe potpuno ću je asimilovati u srpski, pa će postati jokaj. Jokaj je naziv za... jokaje, kao što reče Matt Alt, pisac jedne knjige o tim bićima japanske mašte. Da parafraziram istog pisca, svaki drugačiji prevod 妖怪 bi bio analogan prevođenju reči sake sa "(japanska) rakija", ili samurai sa "(japanski) vitez". U praksi su do sada bili i "čudovišta", i "goblini", i "duhovi"... Sve je to pogrešno. Poseduju neke osobine koje ih odvajaju od svih pomenutih termina koji navode na krivi trag. U skorije vreme sam bio okupiran proučavanjem tog pojma, pa će uslediti detaljna analiza. Za sada, evo jednog primera - jokaja poznatog kao futa-kuchi-onna (Dvousta žena):

Azumi

Jedna manga koju sam čitao ovih dana je Azumi. Naslov od jedne reči, tako lak za pamćenje. Idealan za prevodioce - nema skrivenih značenja, nema ni potrebe da se pročita čitavo delo ne bi li možda bio pronađen trag dvosmislenosti ili značenja koje je autor sakrio u naslovu. Žensko ime kao naslov jedne od najboljih mangi istorijsko-samurajske tematike ikada. Sve upućuje na savršen početak. Pošto se radi o ogromnom delu, nemoguće mi je da vidim na osnovu prvog toma kako će se stvari odvijati. Međutim, sledi par napomena.

Postoje dve serije poznate kao Azumi. Nisam u pravo vreme znao tu za mene vrlo bitnu informaciju i greškom sam prvo naručio ovu drugu. Što, u krajnjoj liniji i nije strašno - autor je isti. Yuu Koyama je jedan od značajnijih manga autora i uglavnom se bavio žanrovima koji imaju jaku akcionu komponentu. Prva Azumi je rađena od 1994-2009, i izlazila u časopisu Big Comic Superior. To je jedan iz linije Šogakukanovih časopisa Big Comic, namenjene odraslima. Završena je i sakupljena u 48 tomova; nisam mogao da čekam neko naprednije izdanje, iako, gledano sa praktične strane, 48 tomova je stvarno mnogo. Ne bi to bio problem da mi je knjižara u dometu kretanja, ali tolike stvari dovlačiti poštom nije jeftina rabota. No, dobro, sam sam to tražio... Ako Koyama postigne da želim da kupim svaki sledeći tom, biće vredno svake pare.

E sad, posle završetka te serije Koyama je započeo drugu Azumi. Zahvaljujući svom relativno površnom poznavanju japanskog nisam siguran da li se radi o zvaničnom nastavku, tj. da li su te dve Azumi ista osoba. Sigurno izgledaju isto. Razlika u naslovu je formalna: prva serija se piše あずみ, druga jednostavno "Azumi". Druga ima za pozornicu doba umiranja šogunata, Bakumacu period sredine 19. veka. Prva... ne znam. Nije lako čitati japanska imena ljudi i mesta, koji bi mi možda mogli biti jedina odrednica, jer u prvom se tomu, zahvaljujući zahtevima radnje, godine nigde ne spominju. Na osnovu filma sam mislio da se događa ranije, međutim, više nisam siguran koliko je film veran priči. Već sam overio da duhu svakako nije.

Snimljena su dva igrana filma, od kojih sam gledao samo prvi. U Japanu je izvođena i pozorišna predstava, a postoji i video-igra i paćinko-kabinet i šta sve ne, dakle, pravi zlatni rudnik. Jedino što ne postoji je želja izdavača da objave mangu na Zapadu, ali o tome ću kasnije.

Ukratko, radi se o grupi dece koju obučava za borbu misteriozni starac koga znaju samo kao Điđija (Jiji), što bi se moglo prevesti kao Čiča, i koji im je bio i otac i majka dok su živeli u prirodi, retko viđajući ljude. Posle deset godina provedenih tako, Điđi počinje da im daje zadatke, od kojih se svaki može sumirati rečju "ubij": žene, decu, starce, voljene osobe, nije bitno ko je ko, bitno je da dobije savršene ubice. Preko svega se nadnosi zloslutna senka političkih manipulacija. Azumi je najbolja u toj grupi mladih i naivnih ubica.




















Serija poseduje dobar balans drame i akcije. Što se tiče prvog, nisam merodavan da sudim o tome, bar ne dok ne budem razumeo sve izgovoreno. Ali što se tiče drugog, Koyama je među najvećim majstorima u svetu mangi. Ni Rurouni Kenshin, ni Kozure Ookami (Lone Wolf and Cub), ni Mugen no Juunin (Oštrica besmrtnika), ni Vagabond, ni Shigurui ne dostižu lepotu Azumi u akciji. Nije potreban ni čitav rečnih nepoznatih pojmova na kraju knjige da bi ne-Japanci razumeli dešavanja, kao što je urađeno sa Lone Wolf-om.

Radnja teče, ne, trči, ali lako i graciozno, kroz čitavu prvu knjigu. Nema filera, nema sećanja i vraćanja u prošlost, tako omiljenih kod mnogih autora. Nadam se da ih neće biti ni kasnije (koliko čujem od ljudi koji su čitali, neće) i da Koyama neće spasti na taj standardni mehanizam praćenja priče: par tomova pratimo glavnog junaka ili junakinju, o kojima ne saznajemo mnogo, osim da njihova prošlost skriva neku mračnu tajnu; onda se radnja pomera u prošlost, itd. Ovde nema ni potrebe reći mnogo o prošlosti likova, osim o samom Điđiju, koji je bitan za čitavu priču samo onoliko koliko je bitan za Azumi. Ukiha, Hyuuga, Amagi, Nagara i sama Azumi ulaze u život čitalaca tačno tamo gde je i potrebno: u danu kada im Điđi otkriva svrhu obuke.

Koyama takođe pronalazi dobar balans komičnog i tragičnog, što u prevodu znači "tragična priča začinjena humorističkim situacijama". Budući da je odrasla među dečacima, van kontakta sa ženskim svetom, Azumi je zbunjena sopstvenom seksualnošću. Izraz lica kada baca pogled na penis jednog od svojih drugova, stavljenog u nezavidan položaj zato što se šalio na njen račun, je priceless.




















To nas dovodi do crteža i predstavljanja likova. Koyama je stara škola i crta likove karikirano do te mere da je svaki jedinstven i prepoznatljiv. I tu se zaustavlja. Pejzaži su rađeni vrlo detaljno i realistično, i to je bila karakteristika autora gekige od kojih je Koyama i potekao. Na početku karijere je radio kao asistent jednog od najvećih - Takao Saito je bio njegov poslodavac i, donekle, učitelj. Samo donekle, jer je Koyama oduvek težio sopstvenom stilu. Pre Azumi je radio na par mangi slične istorijske tematike, i nekoliko sportskih.

Zanimljivo bi bilo poređenje sa najpoznatijom Saitovom kreacijom, ubicom poznatim kao Golgo 13. Azumi je vrlo dugačka manga, ali Golgo je tri puta duži i još uvek nezavršen. To je jedan od retkih slučajeva mangi gde priča praktično ne napreduje, već se delo potpuno bazira na kratkim epizodama iz života likova, slično američkom modelu superheroja. Zato bi svako poređenje sa Azumi na nivou priče bilo neumesno, ali nekom drugom prilikom ću pokušati da uporedim Azumi i Golga kao likove koji su posvetili svoj život ubijanju iz potpuno različitih pobuda.

Trudio sam se da ne otkrivam detalje priče, ali sada se pitam da li ta odluka ima smisla? Azumi nećete naći u prevodu, zvaničnom ili amaterskom, i ne vidim nadu da će se to promeniti. Dužina priče će uplašiti svakog željnog da se oproba prevođenja. Potrebno je zaista mnogo, mnogo dobre volje i ljubavi da bi se to izvelo. Ali nije nemoguće. Nećete gledati ni anime-adaptaciju, zato što se Koyama odupire istoj od početka, smatrajući da bi bila puna klišea, makar u prikazu borbi. I konačno, konačno je ponovo dostignut onaj ideal mangi, onaj retki ali dragoceni momenat: da u akciji izgleda bolje nego što bi bilo moguće uraditi animacijom, koja je ograničena vremenom, dok je manga ograničena prostorom, što stvara određene prednosti i određene nedostatke. Ima jedna scena u prvom tomu one druge Azumi (koju na žalost ne mogu da prikažem jer nije skenirana) kada ona, (1. slika, na vrhu strane) leđima okrenuta čitaocu, otvara levom rukom vrata nosiljke u kojoj se nalazi određeni plemić, (2. slika, ispod) desnom rukom zabada oštricu u vrat ispod njegovog iznenađenog lica, (3. slika, na dnu) levom rukom zalupi vrata i okreće se dovoljno da čitalac vidi njeno hladno lice. Ta scena ne bi na ekranu izgledala toliko dobro zato što je mozak brže upije sa papira. Sve je na jednoj stranici što bi trebalo da bude i to je jedan od najsavršenijih primera kako praviti akciju u stripu. Čuvena je ona Koyamina izjava da se njegov crtež ne menja s vremenom zato što on nije slikar, već pravi mangu kako bi pravio film. Doduše, paradoks je da je on možda bolji režiser od 99% režisera na svetu, a sigurno od svih aktivnih japanskih režisera igranih filmova.

Očekujte još tekstova o ovoj mangi, kako je budem kupovao i čitao, možda i sa više opisa radnje.




















Nezavisno od ovoga, drugarica mi je preporučila (i narezala!) Legend of the Galactic Heroes, ultra-dugački anime-serijal od nešto više od 100 epizoda i večeras ću da zaronim u njega. S druge strane, Andrew Cunningham, čovek u čiji ukus imam zadivljujuće poverenje, preporučio je britanski TV šou QI (=Quite Interesting) koji je zaista takav. Kao što vidite, ovih dana sav sam u mamutskim serijama.

Blog vaskrsnut! Bam! Giant Robo comes to the rescue!

Planiram da podignem ovaj blog iz pepela počevši od... sada. Zahvaljujem se svima vama koji ste pratili nekoliko dosadašnjih unosa i želim vam srećne praznike. Više neću postovati čitave eseje po raznim forumima, već samo ovde. Cilj mi je da napravim barem jedan od najzanimljivijih blogova posvećenih japanskoj popularnoj kulturi (ne isključujući ni klasičnu, kao ni kulture njemu susednih zemalja) na nekom od jezika bivše Jugoslavije. Zvuči ambiciozno? Nadam se da ću imati par iznenađenja u rukavu.

U međuvremenu sam pročitao i pogledao nekoliko novih stvari i neke stare otrgao od zaborava. Sve će to ići na ovaj blog u roku od mesec dana ili nešto slično. Za početak, anime o kome nisam pisao kada je trebalo, ali u međuvremenu sam ostao zatečen činjenicom da ne znam osobu koja ga je gledala, pa me je to potaklo na pisanje sada. Danas je teško pronaći i opskurnu anime-seriju ili film koji niko nije gledao (pod uslovom da je preveden i pristupačan), a kamoli jedan od vrhunaca svekolike anime-produkcije. Dakle, Giant Robo: Dan kad je Zemlja stala, video-serija u 7 epizoda iz 90-tih.

Svaka duboka analiza Giant Roboa bi nas odvela na prilično neistraženu teritoriju, a to je poduhvat za koji nisam spreman u ovom trenutku. Ipak ću opisati neke motive i elemente produkcije. Serija se zasniva na delima Mitsuterua Yokoyame, koji je bio jedan od glavnih Tezukinih konkurenata 50-tih i 60-tih godina prošlog veka, ako ne i glavni, zbog toga što je radio slične stvari nezavisno od njega. Dok su drugi značajni autori poput Shiratoa ili Mizukija radili van odrednica koje je Tezuka postavio i time mu stvarali žestoku konkurenciju, Yokoyama je radio unutar tih granica. Neki kritičari, recimo Amerikanac Matt Thorn posmatraju Yokoyamine radove iz ranog perioda kao kič (npr. Tetsujin 28-go, priču o dečaku koji može da upravlja ogromnim robotom pomoću radio-kontrolera), za razliku od sličnih Tezukinih radova, kao što je Moćni Atom (Astro Boy), koji su značajni i cenjeni i dan-danas. No, kao što rekoh, nisam čitao ništa od dotičnog autora, iako sam video primere iz raznih radova, ali nedovoljno da bih imao svoje mišljenje o njemu. Ostaje činjenica da je ekstremno značajan u istoriji mange. Hirohiko Araki, autor JoJo-evih bizarnih avantura, najveći je fan. Katsuhiro Otomo je priznao da je Akira pun aluzija na Gvozdenog čoveka broj 28 (Tetsujin 28-go). To važi i za Urasawu i njegove Momke 20. veka (20th Century Boys).

Među brojnim radovima, Yokoyama je imao i priču zvanu Giant Robo. Ta priča je uzeta kao osnova za seriju o kojoj pričam ovde, međutim, režiser Yasuhiro Imagawa je takođe veliki Yokoyamin fan i želeo je da napravi animirani spomenik čitavoj njegovoj karijeri i čitavom jednom svetu koji živi još samo u mašti dece i nostalgiji odraslih ljudi. I napravio je takav spomenik, najveći od svih. Jer Giant Robo je, iako na momente dečji, na momente melodramatičan, na momente zbrzan, još uvek veći od svega što je Holivud ikad napravio sa tim žanrom, a to su superheroji. Veći u smislu skale, grandioznosti, dinamike... I veći u smislu tragike.

Giant Robo je imao priličan budžet, ali Imagawa nije uvek bio zadovoljan rezultatima i brušio je epizodu po epizodu dok nije dobio oblik kojim je bio zadovoljan. Zato nije čudo da je seriji trebalo 7 godina da izađe kompletno. Prva epizoda izašla je 1992, poslednja početkom 1998. Iako nije doživela finansijski uspeh kojem su se producenti nadali, ostavila je u nasleđe neke zanimljive stvari. To je bio prvi retro-anime, koji svoj izgled zasniva na mangama i animeima 60-tih godina, i Imagawa je uspeo da napravi likove koji izgledaju kao da su izašli sa stranica Yokoyaminih mangi. Čitav svet je urađen dosledno: radi se o bliskoj budućnosti koja se zasniva na novom, čistom izvoru energije - Šizuminom pogonu - ali primena te tehnologije podseća na steampunk varijante. Tako da GR vizuelno izgleda retro, a opet autentično, i izdvaja se od svih drugih animea svog doba. Animacija je vrhunska prema standardima industrije i vremena - nisu sve "prečice" koja japanska industrija animacije voli da koristi zaobiđene, ponekad je jedini pokret kretanje kamere po statičnoj pozadini, ali GR je jedan od retkih proizvoda tog vremena namenjen malim ekranima koji je dobar i po modernim standardima.

Muzika je bila jednako ambiciozna: Varšavski filharmonijski orkestar i hor izvode veličanstvene kompozicije Masamichija Amanoa napisane za seriju. Amano je inače poznat kompozitor u Japanu, odlikuje se bombastičnim stilom i pisao je muziku za razne stvari, od čistih muzičkih dela za hor i orkestar do programske muzike za ozloglašenu video-seriju Urotsukidoji ili film Battle Royale. GR je njegov najambiciozniji rad, koji se proteže na nekoliko sati, kao najveći omaž filmskoj muzici pre-Vilijamsovog perioda. Morikone i holivudski kompozitori sredine 20. veka, posebno Miklos Rozsa, su neki od uticaja koji su mi očigledni. Takođe je ubačena i arija iz Donicetijeve opere Ljubavni napitak koja pojačava tragičnu auru u sceni u kojoj se pojavljuje. Sa takvim dizajnom i takvom muzičkom podlogom, skoro da bi bilo šta bilo gledljivo. I zaista, pitao sam se više puta da li je Amanova muzika soundtrack za animaciju ili je ono što vidimo sighttrack za muziku. Ipak, GR funkcioniše zato što su to dvoje u savršenoj harmoniji.

Eh, dođosmo i do priče. Giant Robo je serija samo formalno, zahvaljujući bogatstvu likova i nemogućnosti da se svi oni uklope u neki razuman okvir. Prema načinu na koji radnja teče, radi se o filmu. Neke scene su reciklirane, jer je vremenski razmak između epizoda bio dovoljno veliki da su se autori verovatno uplašili da će gledaoci izgubiti niti radnje. Ovde je epizoda 2 najveći reciklator - prvih 10 minuta ili tako nešto su samo scene iz epizode 1. Srećom, kasnije se ponavljanje sve više smanjuje.

Neka vas robot u naslovu ne zbuni; roboti, iako se pojavljuju, ne igraju posebno važnu ulogu u ovoj seriji (izuzimajući samog Roboa), osim u uvodnoj sekvenci, koja ih je puna. Tu će Yokoyamini fanovi pronaći pravi izvor oduševljenja u njihovom prepoznavanju. Glavni likovi su nadljudska bića, superheroji, kako već hoćete, koji hodaju zemljom kao što bi bogovi i titani među starim Grcima. Poređenje sa kineskom mitologijom bi bilo bliže istini, ali ona je još uvek prekrivena velom misterije u ovim našim krajevima, a ja želim da približim likove našim čitaocima. Podeljeni su u dve frakcije: Eksperti pravde, koji su osnovali IPO (International Police Organization), i BF (Big Fire) grupa, koja služi misteriju poznatu kao Velika vatra. Kao što BF grupa ima svoju elitnu grupu najmoćnijih od moćnih, Veličanstvenih 10, tako IPO ima Nebesku devetorku, mada se ne pojavljuju svi od njih u seriji. Svi ti likovi uzeti su iz raznih Yokoyaminih dela: Tetsujina 28, Vavilona II, Vodene granice (Suikodena), Veštice Sally, itd... Kako je Vodena granica jedan od najznačajnijih romana kineske književnosti, jedan od 4 Klasika, koji je Yokoyama adaptirao u mangu, mnoge sposobnosti tih likova uzete su iz kineske tradicije, iz takozvanog wuxia žanra. Recimo, u GR-u videćete ljude kako trče neljudskom brzinom, što je u wuxii poznato kao qing gong (sposobnost svetlosti). Taisou Gospodar neba, Silent Chuujou Ljudska bomba, Shockwave Alberto, Youshi Plavo lice, Hanzui Zli mesija, taoistički čarobnjak Issei Doujin, Servantes Iluzionista, naizgled nepobedivi Ko-enshaku, nežna Ginrei, snažni Tetsugyu, tajanstveni Genya, i meni najdraži Kenji Murasame, Besmrtnik, su samo neki od živopisnih likova unutar čijeg sukoba i mahinacija se nalazi i 12-godišnji Daisaku Kusama, kome je otac poverio komandu nad najmoćnijim robotom na svetu. Stvoren od strane BF grupe, Giant Robo je sada na strani IPO-a, ali opasnosti pred kojima će se naći ovde su prevelike i za njegova velika pleća.













Ludački tempo priče i režije je ono što drži sve na okupu i čini seriju tako uspešnom. Neke stvari bi bile besmislene da su napravljene takve u igranom filmu, ali ovde jednostavno funkcionišu. Neću ih spominjati, da ne bih spojlovao nekome užitak, a primetićete da nisam rekao ništa konkretno o radnji.

Za neke blogere GR je bio iskustvo koje je "ubilo animee", pošto ništa više nije moglo da ispuni standarde koje je on postavio u njihovim očima. U svakom slučaju, Giant Robo je jedan od najvećih spektakla japanske i svetske animacije, možda i najveći kada pričamo o malim ekranima, posvećen "očevima i njihovoj deci", kako piše na kraju, ali nikako nije "brain-free". Problem potrebe i vrednosti ljudske žrtve je u samom jezgru priče, kao i iracionalnost ljudskih postupaka. Sve što se desilo bi bilo izbegnuto da su se ljudi bolje razumeli. Nema pobednika, samo gubitnika i mučenika. A za ostale život ide dalje.

Imagawa je planirao nastavak do kojeg još nije došlo. Međutim, došlo je do mange Giant Robo: Dan kada je Zemlja gorela, koju Imagawa piše za časopis Champion Red (crtač: Yasunari Toda), ali koja predstavlja samo alternativnu verziju priče sa istim likovima.

















P.S. Ovaj tekst se odnosi na titlovanu verziju sa originalnim japanskim audio-zapisom. Nisam upućen u (ne)kvalitete sinhronizacije na engleski ili druge jezike.

Učenje kanđija

Ako se neko slučajno pitao šta sam radio u slobodno vreme prethodnih mesec dana, odgovor je: učio kanđi. Plan mi je da do kraja sledeće godine savladam nekih hiljadu simbola koji japanska deca uče u 6 godina osnovne škole. Kad kažem "savladam" mislim na potpuno vladanje, koje se možda najbolje može izraziti sposobnošću da se dati simboli napišu na papiru. Moderno doba je donelo napredak i u lakoći sa kojom se kanđi piše, pa više nije potrebno detaljno znanje da bi neko bio u stanju da ga kuca preko računara i tastature. Primer:

霧　 kiri, "magla"

Nije bilo neophodno da znam simbol precizno. Dovoljno je da znam kako se izgovara i editor unosa japanskog teksta će sam ponuditi moguće opcije; doduše, u slučaju više mogućih opcija (a japanski je pun homonima!) moram da imam neku orijentaciju. U našem slučaju pomaže to što znam deo simbola ("radikal") koji označava kišu: 雨 (u gornjem primeru gornji deo, malo izobličen).

Ono što vidite kada se japanski jezik stavi na papir ili ekran je kombinacija tri pisma: hiragane, katakane i kanđija. Hiragana je slogovno pismo od 46 osnovnih simbola zakrivljenih linija. Katakana je takođe slogovno pismo koje koristi drugi sistem uglastih znakova za iste slogove kao i hiragana. Kao bonus ponekad se koriste latinica (romađi) i arapske cifre. Piše se vertikalno, sa desnog kraja ka levom. Danas se zahvaljujući upotrebi računara i internetu dosta ravnopravno sreće i horizontalni model, u kojem se piše sa leva na desno. Drugi problem je što ne postoji razmak između reči. Mada, da su samo hiragana i katakana (zajedno poznati kao kana) to bi zaista bio problem, ali kanđi, koliko god to zvučalo suludo nekom laiku, zaista olakšava razumevanje.

U vezi kanđija postoji zadivljujuća činjenica da uopšte ne morate znati japanski jezik (ni kineski) da biste razumeli smisao. Kažu da stranci uče kanđi dva puta: jednom uče čitanje, drugi put značenje. Meni ima smisla ono što sam čuo na nekim kursevima, a to je: učiti prvo značenje, a pravilno čitanje će doći samo s vremenom i iskustvom.

Drugi savet iz sopstvenog iskustva: učiti kanđi preko radikala. Ako se neki simbol sastoji od više drugih prostih simbola, lako ga je razumeti. Jedan od prvih znakova koje sam naučio je bio onaj za šumu:

森

Ovo je prosto kada se zna da je znak za drvo:

木

A šuma se sastoji od jednog većeg drveta iznad dva manja. I nije bitno što je za "šumu" potrebno 12 poteza da bi se nacrtao, što je merilo koje neki predavači koriste u svom pristupu učenju.

Na kraju, većina reči se piše korišćenjem više od jednog znaka. Tu dolazimo do jako zanimljivih opisa i asocijacija.

有名 yuumei, "poznat", je

有 postojati
+
名 ime

電話　(denwa, telefon)　= 電 (elektricitet)　+　話 (govor)

天気　(tenki, vremenske prilike)　= 天 (nebo)　+　気 (duh)

音楽　(ongaku, muzika) 　= 音 (zvuk)　+　楽 (udobno, lako)

Itd, itd.